Русија није држава-Русија је Империја

Свима је познато да су руско-српски односи увек били посебни. Међутим, и у руском и у српском друштву до данашњег дана постоје дијаметрално супротна мишљења о суштини тих односа, о улози Русије у историјском развоју Србије и о подударању (или неподударању) националних интереса двеју земаља.
Средњи век: св. Сава и руски манастир
Један од првих примера руске подршке Србији (наравно, реч „подршка“ се ту може само условно употребити) може се наћи још у средњем веку. Растко Немањић, син Стефана Немање (данас у православном свету познат као свети Сава), који је желео да се замонаши на Светој Гори, сакрио се 1191. у руском манастиру светог Пантелејмона од потере коју је за њим послао отац са намером да га врати кући. Касније се у Русији шири култ српског светитеља, да би се коначно усталио већ у 17. веку.
Официри Српског хусарског пука у руској војсци (1763-1776). Због демилитаризације Војне границе локалним Србима је претила опасност да постану зависни сељаци, тако да се већ 1750-их на југу Русије оснивају војничке колоније српских досељеника.
18. век: Нова Сербија и Славеносербија
До праве активизације руско-српских контаката долази у првој половини и средином 18. века. Већ за време Петра Великог разматрана је могућност да се Србима пошаљу руски учитељи, а 1720-их и 1730-их Максим Суровов и Емануил Козачински стижу из Русије у Сремске Карловце и ту организују просветитељску мисију, ширећи руске књиге међу овдашњим Србима.
У исто време први српски граничари одлазе у Русију и тамо ступају у службу, вођени тежњом да се ослободе притисака којима су били изложени у Аустријској Империји. Због тадашње делимичне демилитаризације Војне границе локалним Србима је претила опасност да постану зависни сељаци, тако да се већ 1750-их на југу Русије оснивају војничке колоније српских досељеника. На територији садашње јужне Украјине основане су две колоније: Нова Сербија и Славеносербија. Постојале су све до 1764.
19. век: Русија и Први српски устанак
Русија је значајну помоћ пружила Србима за време Првог српског устанка. Император Александар I је већ 1804. у сусрету са српском делегацијом обећао како дипломатску, тако и финансијску подршку. Срби су на челу са Карађорђем хтели пре свега војну подршку, између осталог и увођење руских трупа на територију Београдског пашалука. Русија је, међутим, и сама од 1806. била у рату са Отоманском Империјом и Наполеоновом Француском (а 1808-1809. још и са Шведском), тако да је у помоћ Србима могла послати само одред од хиљаду војника, што је изазвало незадовољство вођа устанка. Па ипак, и поред тога што је устанак угушен, према условима Букурештанског мира, склопљеног 1812. између Русије и Турске, Србија је добила право на аутономију, што је допринело даљем формирању њене државности. Било би неправедно оптуживати Русију за „издају“ Србије, узимајући у обзир поменуте околности. Русија је у тадашњим геополитичким условима учинила све што је од ње зависило (и што је било могуће).
Крај 19. и почетак 20. века: Русија или Аустроугарска?
Ни стицање независности Србије 1878. није прошло без руског учешћа. За време руско-турског рата 1877-1878. у свим фазама преговора Русија је захтевала независност Србије. По завршетку рата Србија је поред независности добила и проширење територије.
Па ипак, још пре краја рата Србија на челу са кнезом Миланом Обреновићем почиње да се окреће Аустроугарској. Краћи период руско-српског савезништва на званичном нивоу наступа тек када 1903. на престо долази Петар I Карађорђевић. Србија је тада ушла у отворени конфликт са Аустроугарском (чак је вођен и прави царински рат између ових двеју земаља), а са Русијом су у исто време потписани нови трговински уговори, краљ Петар је 1910. посетио Русију, а своју ћерку Јелену је дао за Ивана Константиновича из императорског дома Романових.
Анђео-победник на Новом гробљу у Београду чува руске војнике пале у Првом светском рату. Фотографија: Росијска газета / Александар Марковић.
20. век: Први светски рат
Посебно место у односима двеју земаља заузима Први светски рат. Још увек је присутно мишљење да је „Русија тада заратила због Србије“, и да би се тај рат могао избећи само да је Русија заузела неку другачију позицију. Међутим, 1914. је ситуација у Европи била таква да се рат није могао избећи, и за његово избијање био је довољан најмањи повод. Осим тога, чим је Аустроугарска објавила рат Србији Русија је предложила да се одржи конференција на којој би конфликт био регулисан, и тек када тај покушај није успео прогласила је мобилизацију. У току рата, чак и када је стање на фронтовима за њу било критично, Русија је непрекидно помагала Србији оружјем и муницијом, иако је и сама руска армија у том погледу трпела велику несташицу.
После дугог периода захлађења у односима, кнез Павле Карађорђевић се 1940. зближио са СССР-ом када се над Београдом надвила опасност од рата са Немачком и Италијом. Фотографија из слободних извора.
20. век: Захлађење и окретање СССР-у у новим проблемима
После формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца искључена је свака могућност да Совјетска Русија (а затим СССР) подржи нову државу. Владајућа династија Карађорђевића била је у родбинским везама са династијом Романових, а у земљи је живео велики број „белих емиграната“, што је било сасвим довољно за антагонизам између двеју држава. Тек 1940, када се надвила опасност од Италије и Немачке, кнез Павле Карађорђевић одлучује да се сближи са Совјетским Савезом. Те године се успостављају трговински, а затим и дипломатски односи између СССР-а и Југославије.
20. век: Црвена армија ослобађа Југославију од окупације
Ситуација се изменила са почетком Другог светског рата, после напада нацистичке Немачке на Југославију и почетка грађанског рата на њеној територији. Совјетско руководство је 1944. успоставило контакте са Јосипом Брозом Титом и његовим окружењем, и исте године је кренула испорука оружја, муниције и лекова југословенским партизанима. Црвена армија је у јесен стигла до граница Југославије и Тито је рачунао да ће она помоћи партизанима у борби против хитлероваца. И заиста, Црвена армија је заједно са партизанима успешно учествовала у борбама на територији Србије и Војводине, а у октобру су заједничким снагама ослободили Београд.
Погрешно је мишљење да је СССР на тај начин допринео успостављању комунистичког режима у Србији. Прво, и западни савезници су од 1944. пружали Титовим партизанима помоћ (између осталог и војну), а друго, када је Црвена армија ослободила Србију, 1945. је формирана коалициона влада уз учешће чланова владе у избеглиштву. У Југославији је једнопартијски систем уведен тек 1946. као резултат унутарполитичке борбе, и то никако није био непосредан резултат уласка јединица Црвене армије на територију Србије.
Грађани Београда 25. октобра 1944. поздрављају совјетске војнике ослободиоце.
20. век: Тито - од Стаљина до Хрушчова
Чувени конфликт између Стаљина и Тита избио је 1948, услед чега односи двеју држава остају напети све до доласка Н.С. Хрушчова на власт. Па ипак, и касније су постојала неслагања. На пример, Совјетска армија је исте године угушила устанак у Мађарској, и тим поводом је Москва наставила да оптужује Савез комуниста Југославије за „ревизионизам“. Другим речима, и у Хрушчовљево време су односи између СССР-а и СФРЈ били сложени.
Па ипак, било је и позитивних страна у билатералним односима двеју земаља. На пример, Совјетски Савез и Југославију зближио је негативан однос према режимима Мао Цедунга у Кини и Енвера Хоџе у Албанији. После Титове посете СССР-у 1962. и његовог излагања на седници Врховног совјета СССР-а није било више говора о ранијим идеолошким оптужбама. Односи између СССР-а и СФРЈ коначно су нормализовани. Разуме се, СФРЈ као „полукапиталистичка“ држава није могла рачунати на озбиљнију подршку СССР-а, али Југославији таква подршка није ни била потребна, утолико пре што је она била један од оснивача Покрета несврстаних и спроводила сопствену спољну политику.

Крај 20. и почетак 21. века: Од Јељцина до Путина
После распада СССР-а и СФРЈ односи су се успостављали између Руске Федерације и Савезне Републике Југославије (од 2006. Република Србија).
За време Јељцина спољна политика Русије умногоме је зависила од Запада, тако да је Москва пружала само вербалну подршку Београду. Међутим, 1999. се Русија оштро успротивила бомбардовању Србије и пружила јој хуманитарну и дипломатску помоћ. Доласком Владимира Путина на власт Русија је наставила курс спољнополитичке подршке Србији (захваљујући којој Косово бар формално остаје њен део) и у међународним организацијама доследно штити њене интересе.

Интервју за Космопол

Уредници сајта Космопол, након донаторске вечери у нашој организацији, обратили су нам се са понудом интервјуа. Наравно самим тим нам је указана велика част и поштовање. Прихватили смо позив и одговорили на неколико постављених питања. Истичемо велику захвалност сајту Космопол на пруженом медијском простору! Интервју можете прочитати на њиховом сајту кликом на линк:

НАША СТРАТЕГИЈА-ВРЕДНОСТ-ВИЗИЈА

НАША СТРАТЕГИЈА
Наш рад усмеравамо ка агитацији размиљања, кроз мотиве на нашим артиклима. Трудимо се да поред доброг кроја, квалитетних материјала, дизајна и услуге будемо савршена карика између подстицања текстилне индустрије и крајњих купаца, са којима заједно тежимо обликовању будућности. Све компоненте у нашој производњи су 100% домаћег порекла. Афирмацијом нашег бренда стекли смо поверење и подршку са којом уложени напори нису без сврхе!
НАШЕ ВРЕДНОСТИ
Наша мисија је очување србских вредности, здравог начина живота као и промоција СвеСрбства кроз производе, рад и акције. Као домаћи бренд трудимо се да кроз различите активности створимо суштинску предност, тиме што се наше постојање и рад неће заснивати на жељи за финансијском добити. Доказ томе јесу појединци, организације, купци и сви други који препознају искреност, дају легитимитет и охрабрују даљи напредак бренда. Промовисање спорта код младих, помагање, донације, неговање традиције, Светосавља, патриотских осећања су само неке од наших активности са циљем враћања правих вредности за које се залажемо.

НАША ВИЗИЈА
Покушавамо направити однос између цене производа, квалитета и трошкова како би наши артикли били приступачнији. Организованом дистрибуцијом на теритотији Србије али и на окупираним деловима србских земаља као и Републике Српске постижемо све обухватну присутност на тржишту и приступачност. Полако се пробијамо и градимо репутацију националног бренда иза којег не стоје лобији, служба нити било шта слично, већ искључиво патриотски нагон и снага произишли из слоге и храбрости. Наша визија је да заузмемо чврсто место, створимо препознатљив лого који ће људима бити асоцијација за квалитет и исправну причу.

СРБСКА МАЈКА

Да о њој напишем ово неколико редака, побудио ме је и узбудио један напис упућен мени од наше велике и уважене Србкиње, госпође др Милице Богдановић, председнице секције Главног одбора Црвеног крста у Београду. У њему сам наишао на оправдану жалбу да се у данашњем добу, када је сва људска себичност избила на површину, када су најнижи инстинкти завладали не само у маси већ и код појединаца чак и на одговорним местима, потпуно заборавило шта то значи мајка, србска мајка. Не само да јој се не поклања довољно дужне и потребне пажње, већ јој се не указује ни најнужнија помоћ, коју би она са правом могла да очекује од сваког нашег човека.
Најсветлије и најсветије име, најдраже, до божанства уздигнуто кроз векове у србској историји, било је и остаће увек име србске мајке. Оно мора да остане тако и данас и у будућности ради среће и опстанка србскога рода и србскога народа.
Наша историја, наша народна песма и прича пуне су неисказаног поштовања и милоште према том слатком имену србске мајке. Ко од нас Срба не зна за наше светитељке, за наше великомученице: мајку Јевросиму, мајку Југовића, мајку Лазара Кујунџића. Као спартанске мајке тако су и србске одгајивале нараштаје јунака и кроз њих уздигле србску нацију у историји у ред оних пред којима и противници имају поштовања. Све те поворке витезова, и оне из древне прошлости о којима нам само народна песма пева и историја прича и оне друге из не тако далеких дана када се стварала Србија, дале су нам, одгајиле и очеличиле србске мајке.
У доба Краљевића Марка, у доба ускока и хајдука, исто као и у доба Карађорђа и Милоша није била то школа, нити је било то друштво, већ србска мајка која је своме детету улила у душу огањ родољубља и начинила од њега херојског борца и витеза. Није му она дала само јунаштво, већ и високу етику: осећање за правду и правичност, за поштење, за пожртвовање, за самилост, за ватрену љубав према својој земљи и према своме народу. Зато се њега, тога слатком имена сећа сваки Србин са дивљењем и дужном поштом на свакоме кораку, па то тако мора и да остане.
Мајка је стуб породице, темељ друштва, продужетак наше расе, опстанак србског рода.
У тешким часовима Србин се сећа увек ње и само ње. Уздахне и каже: јаој мајко моја! Ово нарочито када је у рату, у смртној опасности или каквој другој невољи. Србска мајка заслужује то поштовање и то сећање. Зато, капу доле сви ми Срби пред њом, пред њеним светлим ликом.
Треба да буде какав чудовишни изузетак, какав одрођени саможивац, какво окорело, изопачено срце, па да се нађе у нашем друштву неко који не би имао ни призрења ни поштовања према мајци, тој великој мученици која са малим средствима а великим тешкоћама подиже Србчиће, даје друштву честите чланове, а Отаџбини јунаке познате широм целога света.
Мајка је оличење светиње, продужење нашег живота.
И данашња србска жена заслужује пуно наше поштовање и уважење. Она је мајка, родољуб, узорна хришћанка, неуморна радница, усталац, пуна снаге и борбености, окретности и иницијативе. Она духовно држи и помаже Србина. Она подиже нов свет, нове Србчиће, младу Србадију. Она се равноправно са човеком упушта у тешку борбу садашњице да часно и поштено заслужи насушни хлеб за себе и своју породицу. Остављена често сама себи, без мушке помоћи, она је старешина породице и њен хранилац, стуб дома и верни чувар који бдије да се домаће огњиште не угаси, да се кућа не растури.
Као год што су историјске наше жене и мајке створиле велики и недостижни мит огромне моралне величине и снаге србскога народа, тако и данашња србска жена, узорна као мајка, радница и мученица, уздиже се својим најлепшим особинама које су се на муци тек у пуном обиму испољиле, и ни у чему не заостаје од највеличанственијих фигура жена и мајки из витешке наше прошлости, опеване у песми и ношене у души народној. Баш зато србска жена мора бити од Србина поштована, јер је као девојка и као кћи скромна, као жена верни пратилац свога друга, његова достојна замена и потпора, а као мајка узвишена: светитељка и великомученица.
У свакој тој нашој усамљеној, самохраној жени, била она са села или из града, лежи она јуначка снага и одлучност какву је показала кнегиња Љубица на Љубићу, какву су испољавале србске жене и мајке у најтежим временима наше минуле прошлости. Зато нека буде слава и хвала и свака част и признање узорној србској жени и великој србској мајци.
Признајем да ме је јако изненадила жалба наше врле Србкиње, уважене јавне раднице, госпође др Богдановић, да се сме и може наћи ма ко од наших људи који не би свугде и на сваком месту указао достојну пажњу нашој жени, а нарочито мајци. Зар да нема уважења и обзира према свакој мајци, најслађем имену Србиновом, имену оне Србкиње која крвљу и патњом својом проноси и овековечава расу србску, расу пуну чојства и јунаштва?
Зато данас позивам све Србе да свугде и на сваком месту, у свакој прилици одликују својом дужном пажњом србску жену, а нарочито мајку, да јој учине све олакшице, да јој даду сву помоћ било на путу: у железници или броду, било у трамвају или јавном месту, а нарочито у свима државним установама у које дође својим потребама, потребама своје деце или одсутног мужа. У сваком нашем поступку морамо јој дати да осети колико је поштујемо и шта за нас значи србска мајка.
Особиту пажњу и заштиту свију нас заслужује она када је трудна, јер под својим србским грудима носи новог члана наше нације, носи Србче које треба да достојно попуни у будућности наше тако проређене редове. Исто тако ако је мати са нејаком децом помозите јој, олакшајте јој у свему њену тешку борбу не само за свој го живот већ и за оне невине црвиће око ње.
Срби, покажимо и себи и свакоме да смо велики и као људи и као хришћани и као народ. Укажимо дужну пажњу србској жени, србској мајци, јер је то питање наше, србске части и нашег будућег опстанка и величине.
Генерал Милан Ђ. Недић

Донаторско вече

Захваљујемо се свима који су се одазвали нашем позиву и дошли на донаторско вече намењено обнови изгореле цркве у Њујорку. Вече је протекло у добром дружењу, размени искустава, идеја и наравно уз квалитететан мелос који је у појединим тренуцима атмосферу доводио до усијања и излива свесрбских емоција. Наравно,вече је било хуманитарног карактера, прикупљена су скромна средства која ће бити уплаћена на рачун намењен обнови цркве Светога Саве.
Истичемо посебну захвалност представницима НСФ.
13.05.2016

Војска Републике Српске

Године 1992. након повлачења ЈНА из БиХ, главни циљ војске Срба у Босни и Херцеговини је био преузимање контроле над територијама са већинским српским становништвом и областима које су проглашене Републиком Српском.
У прољеће 1992. године избили су нереди у Сарајеву, који су касније прерасли у ратно стање. ВРС и добровољачке јединице, које су се налазили на периферији града Сарајева, као и у самом урбаном дијелу града, држали су под опсадом главни град Босне и Херцеговине до Дејтонског споразума. Опсада Сарајева је оставила негативан утисак о Србима у БиХ и њиховој војсци. У западној Босни, Срби преузимају контролу над Приједором, Босанском Крупом, Санским Мостом и Кључем. У Посавини за непријатеља имају како муслиманске јединице, тако и новоформиране јединице Хрвата у БиХ, као и јединице регуларне хрватске војске. Здружене хрватско-муслиманске снаге успеваја да у пролеће 1992. године прекину такозвани "Коридор живота" - уски појас територије на подручју Брчког, који је повезивао Српску Крајину и западне дијелове РС са својим источном дијеловима и Савезном Републиком Југославијом. Као резултат, ВРС је започела операцију под називом "Коридор 92" у којој је уништила велики део хрватских снага, док је "Коридор" након операције остао под српском контролом све вријеме рата. Још једна велика побједа за Србе је операција "Врбас-92", током које је ВРС успјела да ослободи Јајце и околину, као и двије важне хидроелектране на Врбасу. У источној Босни и Подрињу ВРС је велики проблем имала са муслиманима из Бијељине, Зворника, Вишеграда, Фоче и других градова. Међутим, Срби нису могли да стекну упориште у Сребреници, која је функционисала као муслиманска енклава. У источној Херцеговини у љето 1992. босански Хрвати и Хрватска војска спровели су велику офанзиву, као резултат претходне у којој су српске снаге дошле до Мостара. У децембру 1992. године, због појачане активности у муслиманским енклавама у Подрињу, ВРС формира Дрински корпус.
Почетком 1993. године, ВРС одбацује покушаје Муслимана и Хрвата да пресјеку "Коридор". Истовремено се разбуктава рата између Муслимана и босанских Хрвата. У мају и јулу, Срби покрећу неколико операција на проширењу Коридора. У зиму 1993. Срби одбијају нападе Муслимана из Сребренице, који у току својих рација уништавају неколико српских села. Након одбијања напада сребреничких муслимана, ВРС, уз подршку Војске Југославије, слама сваки отпор подрињских Муслимана . У овој ситуацији УН је интервенисао, и прогласио Сребреницу за сигурносну зону. Такође, у прољеће Срби покрећу офанзиву у околини Вишеграда, стављајући под контролу велике и значајне територије. У јулу 1993. године, ВРС је покренула операцију "Лукавац-93", што је резултирало ослобађањем Трнова и неколико других насеља, а Сарајево је стављено у потпуно окружење. У западној Босни, Србима се прикључује Фикрет Абдић, утицајни муслимански политичар, који се побунио против власти у Сарајеву. Његова војска, ослањајући се на подршку Војске Српске Крајине и Восјке Републике Српске, водила је борбе против корпуса АРБиХ до краја рата.
Језгро Војске Републике Српске су у овим биткама чинили обични људи, које је ратни вихор отргао од мирног живота. Тако је амерички публициста, Арнолд Шерман, 1993. године забележио:

»Мушкарци су подијелили вријеме између обичног живота и војних задатака. Ако је потребно, они се одмах појављују са оружјем, где је постојала опасност. Они знају ко може ићи кући и ко ће остати на борбеним положајима када почетна опасност спласне. У цивилном животу су обичне комшије и пријатељи у рату - ратни другови. Ово је војска грађана који не требају ињекције патриотизма. Они се буквално боре за своје домове, њихову имовину, њихове породице, као и за своје животе.«

Опрема бораца ВРС

Јесени 1993. године, Главни штаб ВРС је започео низ нападних операција под називом "Дрина-93", које су обухватале подручја Озрена и Тузла, као и Бихаћа. Српска офанзива почела је у новембру 1993. године, а завршила крајем фебруара 1994. године, са скромним резултатима. Истовремено, под притиском УН и НАТО, ВРС је изнијела тешко наоружање из Сарајева. Крајем марта, Срби покрећу велику офанзиву против муслиманске војске у енклави Горажде. Мада је операција завршена војним успехом, снаге НАТО отпочињу ваздушне нападе на положаје ВРС. Под притиском НАТО савеза Срби су били приморани да зауставе операцију. 1994. година је за војску босанских Срба била година одбрамбених битака широм фронта. У јесен 1994. године услиједио је пад Купреса и опширни српски противнапад у бихаћком џепу. У пролеће 1994. године, под притиском Америке, Хрвати и Муслимани потписују примирје и оснивају заједничке снаге за борбу против Срба. Истовремено, након одбијања Венс-Овеновог плана за БиХ 1994, СР Југославија је ускратила помоћ Републици Српској у замјену за ублажавање санкција ОУН-а.
Године 1995. велике војне операције у Босни и Херцеговини почеле су у прољеће. Упркос сталним нападима муслиманских снага, Срби су успешно осујетили покушаје заузимања Влашића, Мајевице и подручју Калиновика. У љето 1995. године ВРС слама велики покушај муслиманских снага да деблокирају Сарајево, наносећи тешке губитке 1. корпусу муслиманске војске. У јулу, Срби су ослободили Сребреницу и Жепа. Према Хашком трибуналу, након овога је услиједио масакр муслиманских заробљеника. Ова операција и догађаји који су услиједили изазвала је огромну штету угледу ВРС. Такође у јулу, Срби покрећу велику офанзиву на Бихаћ. Међутим, босански Хрвати и редовна војска Хрватске, заузврат, извршили су напад на Гламоч и Босанско Грахово. Након што су ова два града пала, ВРС је била приморана да обустави напад на Бихаћ. Изолована и нападана са свих страна и из ваздуха, ВРС је средином 1995. доведена у веома тешку позицију што је у крајњем условило пристанак српских преговарача на тешке, и неопходне, уступке при склапању Дејтонског споразума крајем те године. Од августа до октобра 1995. године Срби су били у дефанзиви дуж цијеле линије фронта. Као резултат заједничке муслиманско-хрватске офанзиве и масивних ваздушних напада НАТО-а авиона, Република Српска губи велике територије у западној Босни, и на Озрену. Крајем октобра, завршене су и последње битке рата у Босни и Херцеговини.

АКЦИЈА ОБНОВЕ ЦРКВЕ СВЕТОГА САВЕ

УЧЕСТВУЈ У ИЗГРАДЊИ ИЗГОРЕЛЕ ЦРКВЕ СВЕТОГА САВЕ У ЊУЈОРКУ! ДОЂИ 13.05.2016. НА ДОНАТОРСКО ВЕЧЕ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ОТАЧАСТВЕНОГ БУТИКА УЗ ПОДРШКУ НСФ. УЗ КВАЛИТЕТАН МЕЛОС И ПРИЈАТНУ АТМОСФЕРУ ДАЈ СВОЈ ДОПРИНОС ОБНОВИ СВЕТИЊЕ!
БУДИ СРБИН,БУДИ ХУМАН!
Све информације о времену и месту одржавања,обратити се поруком у инбокс.https://www.facebook.com/srbija.patriot/?fref=ts