АВЕСРБИЈА

                                    

Јован Дучић AVE SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

СвеСрбија и Харизма

У сарадњи са талентованим младим уметиницима из радионице Харизма (http://iconosquare.com/mharizmam), овековечићемо портрете најзаслужнијих синова Србије.Портрети које израдимо биће доступни за поруџбину као уникатне слике на платну израђене у акварел техници. НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИ КО ТИ ЈЕ БИО ЂЕД!

СПОРТ ЗДРАВЉЕ ПАТРИОТИЗАМ

У склопу наших активности промоције спорта, исправних вредности и опште здравог начина живота а у сарадњи са џудо клубом Раковица, обезбедили смо донацију мајици за најмлађе чланове клуба. Овим гестом покушавамо да додатно подстакнемо најмлађе да остану на путу спорта, напуне спортске хале, стекну осећај фер-плеја и својим примером будућим генерацијама оставе здрав систем вредности којем треба тежити! 

ЈЕР СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА!

ПРАЗНЕ ГЛАВЕ НЕ МИСЛЕ

СЛАБА ТЕЛА СЕ НЕ БОРЕ!

СПОРТ-ЗДРАВЉЕ-ПАТРИОТИЗАМ

СвеСрбија или смрт

СвеСрбија је био назив предложен од стране генерала Милана Недића, у својству председника владе окупиране Србије, за пројекат нове српске државе која би постојала у оквиру европског „Новог Поретка“ (Neue Ordnung) створеног од стране нацистичке Немачке. Аутор назива "СвеСрбија" је био сам Недић, али се он није допадао његовим блиским сарадницима и немачким командантима у Србији, који су нагињали називу "Велика Србија" или само "Србија".
Пројекат је предвиђао уједињење Србије и Црне Горе (у њиховим тадашњим, ратним границама) са одређеним деловима територије Босне и Херцеговине, Срема и Далмације који су се налазили у тадашњој НДХ. Подручја која је требало да буду искључена из састава НДХ су у основним цртама одговарала просторима који нису ушли у састав Бановине Хрватске на основу Споразума Цветковић-Мачек из 1939. године.
Генерал Милан Недић је свој српски државни пројекат званично предложио Адолфу Хитлеру током њиховог јединог сусрета одржаног у Немачкој септембра 1943. године. Аутори карата које је Милан Недић однео Хитлеру су били његов брат генерал Милутин Недић и дипломата Мирослав Спалајковић. Хитлер није био заинтересован за обнављање државности Србије и њена територијална проширења, тако да је предлог Недића још током самог састанка одбијен.
Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћеник у Србији, био је такође заговорник пројекта нове српске државе, поготово након капитулације Италије септембра 1943. године. Највећи противник српског државног пројекта у немачким круговима је био Хитлеров опуномоћеник у НДХ Зигфрид Каше.
Анте Павелић и врх Независне Државе Хрватске били су изузетно узнемирени сусретом Недић-Хитлер. Власти НДХ су дошле до копије мапа које је Недић однео Хитлеру на разматрање (вероватно уз помоћ Зигфрида Кашеа), и штампале су их јавно у виду пропагандног летка у јесен 1943. године као илустрацију наставка 'српске претње' хрватском народном и државном животу.
Оригинали карата и докумената који су постојали у Београду уништени су након рата (као превентива Недићеве политичке рехабилитације), укључујући и Нојбахерове картографске предлоге Недићу (није познато шта се десило са картама које је Недић однео Хитлеру). На овај начин једини картографски доказ о Недићевом пројекту који је преживео рат је пропагандни летак из НДХ

Витез од Србије Радован Караџић

Након високих казни одређених у случајевима нижерангираних официра и функционера РС овако драконска казна за ратног лидера босанских Срба није изненађење. Она мора да оправда своју сврху и постави темељ за пирамиду наводне злочиначке природе политике одбране права српског народа на постојање током грађанског рата у БиХ, коју су за нас наменили атлантистички стратези. О нелегалности и нелегитимности постојања ad hoc трибунала у Хагу је много пута говорено и писано. Међутим, сама пресуда човеку најзаслужнијем за стварање оквира за опстанак Срба западно од Дрине је значајна за тумачење са два аспекта - политичког и правног. Како би се разумеле размере апсурдности пресуде, потребно је посматрати узрок грађанског рата, његов повод и логичке недоследности саме пресуде, у супротности са правилима међународног права и елементарном логиком.
Када је у питању политичка страна пресуде, од суштинске је важности одговорити на питања о карактеру рата, његовим узроцима и поводу, као и о догађајима који су претходили околностима у којима је српски народ био принуђен да узме оружје у руке и брани голи опстанак. Ратним дешавањима у БиХ је претходио Сарајевски процес 1983. године усмерен против Алије Изетбеговића и његовог екстремистичког окружења, које је своје идеје пропагирало у Исламској декларацији, а остварење покушало да пронађе у паклу распада Југославије. Међутим, овај процес је у међународној јавности третиран као процес који је тоталитарна власт водила против дисидената, а не против прве организоване појаве исламског екстремизма на европском тлу. Изетбеговићева идеологија изражена у Исламској декларацији која позива на етнорелигијску искључивост, наметање друштвених образаца иновернима и панисламске идеје у сврху успостављања калифата у БиХ је била у потпуном нескладу са дотадашњом комунистичком идеологијом, али и моделом модерне секуларне државе каква је требало да буде створена након пада комунизма. Међутим, она је била јасна увертира за догађаје који су уследили. Узрок сукоба је било деловање исламских фундаменталиста на челу са Алијом Изетбеговићем у правцу успостављања исламског друштвеног уређења и миноризацијом друга два конститутивна народа. Такође, „црвена линија“ је било повлачење парафа са Куртиљеровог плана од стране Алије Изетбеговића чиме је БиХ неповратно трасирана на пут оружаног сукоба. Конкретан повод за рат је убиство свата Николе Гардовића на Башчаршији и пуцњава у масу окупљену испред хотела Holiday Inn, од стране сарајевских криминалаца блиских исламистичкој СДА. Ниједну од поменутих чињеница од суштинске важности за даљи ток догађаја у „босанском лонцу“ суд није уважио.
Основа пресуде Караџићу је у тзв. удруженом злочиначком подухвату. Удружени злочиначки подухват је правна доктрина која сматра чланове групе индивидуално одговорнима за злочине који су почињени у складу са заједничким планом, и то без обзира да ли су почињени од стране конкретног оптуженог или не. Основни елементи ове доктрине су постојање плана и извршење злочина од стране члана неке дефинисане групе у склопу унапред дефинисаног плана. Ова доктрина је флексибилнија од командне одговорности, јер се не мора доказивати хијерархија, командни ланац, знање надређеног нити његови конкретни пропусти. Хашки трибунал је у неким претходним случајевима као циљ наводног удруженог злочиначког подухвата у БиХ дефинисао повезивање делова БиХ који су насељени српским становништвом и стварање засебне државе из које би већина несрпског становништва била исељена. У пресуди се наводи да је Караџић „значајно допринео свеобухватном удруженом злочиначком подухвату“ кроз „развој идеологије и политике које су довеле до стварања већином етнички хомогене државе босанских Срба чињењем злочина.“ Остаје потпуно нејасно на коју се то идеологију мисли, када је Караџић на челу свог СДС-а учествовао у свим покушајима мирног решења питања будућности БиХ, у најразличитијим форматима и у секуларном руху, за разлику од својих фундаменталистичко-ексклузивистичких опонената. Такође, када се наводи „етнички хомогена држава“ не узима се у обзир огроман број Срба избеглих са територија под контролом тзв. Армије БиХ који су спас потражили на територијама под српском контролом.
У пресуди се посебно истиче улога Караџића који је као председник РС и врховни командант ВРС био једина личност која је могла да интервенише како би се спречио злочин у Сребреници. Суд је поновио ранију формулацију да се у Сребреници наводно десио геноцид кроз покушај доказивања намере тадашњег руководства РС да се промени етничка слика те општине у корист Срба. У том контексту се у пресуди наводи да су Караџић и Младић имали заједнички циљ који је подразумевао да сваки војно способни босански Муслиман из Сребренице буде убијен, што је суд протумачио као намеру да се ова национална заједница на том простору уништи. Суд није уважио чињеницу да је током доброг дела рата постојао озбиљан сукоб и размимоилажење између војног и политичког врха РС, пре свега Радована Караџића и Ратка Младића. Такође, суд је игнорисао сведочење Томислава Ковача, ратног министра унутрашњих послова РС и навео да је он непрекидно извештавао Караџића о дешавањима у Сребреници, што апсолутно не одговара истини. Уколико се има у виду чињеница да је Караџић ослобођен оптужбе за геноцид на територији седам општина, поставља се логично питање о сврси промене етничке слике у стратешки далеко мање важној Сребреници. Чињеница да Сребреница представља изузетак недвосмислено указује на политичке намере хашких судија да подрже дводеценијску делатност усмерену на креирање сребреничког медијског пројекта у сврху сатанизације српског народа.
Посебна тачка оптужнице односи се на Сарајево, где се Караџић оптужује за наводни допринос појединачним злочинима, и то у двоструком својству политичког ауторитета и врховног команданта ВРС. Поново се наводи нонсенс да је он имао апсолутну контролу над ВРС током читавог рата, био директно укључен у војна питања и доносио одлуке на стратешком и оперативном нивоу. Караџић је проглашен кривим за кампању снајперског деловања и гранатирања усмереног на сарајевске цивиле, чији су основни циљеви били ширење терора и притисак на међународну заједницу. У пресуди осим описних категорија које очигледно играју на карту емоција западног јавног мњења нема никаквог образложења о војним циљевима усмереним ка легитимном неутралисању борбене моћи првог корпуса тзв. Армије БиХ и многобројних паравојних формација које су у Сарајеву бесомучно убијале и протеривале Србе. Такође, поставља се питање на који начин се снајперском ватром и гранатирањем може притискати међународна заједница у било ком погледу, и како Караџић или било ко од главнокомандујућих може бити одговоран за злочине над цивилима које су спроводили појединци распоређени у различитим формацијама и на простору широком десетинама километара у околини Сарајева.
Кампања истребљења, злостављања и мучења се на основу лабавих или никаквих доказа на основу наводног удруженог злочиначког подухвата приписује врху РС-а, док се учешће муџахединских одреда широм БиХ, етничко чишћење српског становништва широм Федерације БиХ уз јасну подршку сарајевске номенклатуре недвосмислено прећуткује. Према подацима Института за истраживање српских страдања у 20. веку, само у Сарајеву је убијено најмање 8.504 Срба, 856 се води као нестало, док је из главног града БиХ протерано више од 150.000 Срба. То довољно говори не само о размерама злочина над српским народом широм БиХ, него и о беспредметности пресуда које указују на наводни сребренички геноцид и једносмерност сарајевског ратишта у коме се жртва вештом манипулацијом трансформише у џелата. Изјава Бакира Изетбеговића који хашки процес против Караџића пореди са нирнбершким усмереним на кажњавање нацистичких злочинаца је била очекивана од настављача лудачке политике исламског фундаментализма која је довела до највећег оружаног сукоба у Европи након Другог светског рата. Једина светла тачка пресуде је да Караџић није оптужен за геноцид на територији седам општина у БиХ, чиме пада у воду митоманија исламиста из Сарајева и кључна компонента њихових захтева усмерених на укидање РС.
Основна сврха пресуде Караџићу је да буде један од камена темељаца „геноцидизације“ РС, са крајњим циљем нарушавања њеног дефинисаног дејтонског статуса и свођења на празну љуштуру унутар унитарне БиХ по замисли вехабијских идеолога из Сарајева. Пресуду је једино могуће посматрати у контексту континуитета креирања нестабилности у БиХ и усмеравање тињајућег конфлтикта у складу са интересима атлантизма. Такође је кристално јасно да 24. март када се обележава годишњица почетка агресије на СРЈ није случајно изабран за изрицање пресуде. Међутим, онај ко мисли да ће пресуда политичког хашког суда променити било шта, а посебно ставити под знак питања дејтонски статус РС, нема много везе са елементарном логиком. Од суштинске је важности да у наредним данима и месецима координација на релацији Бања Лука - Београд буде на високом нивоу ради предупређивања било каквог вида провокација од стране радикалних бошњачких елемената, док са друге стране треба пронаћи modus vivendi да РС политички профитира на чињеници да је мантра о њеној наводној геноцидности још једном пала у воду.
 Пише: Иван Ристић

Див јунак Здравко Толимир

Генерал Здравко Толимир се родио 27. новембра 1948. године у Поповићима, општина Гламоч. Основну школу је завршио у родном месту, а Војну академију у Београду. Као југословенски официр, службовао је широм Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Почетак рата у Босни и Херцеговини затекао је генерала Толимира у Сплиту. Он се одмах ставио под команду Книнског корпуса, којим је тада командовао генерал Ратко Младић. Њих двојица су заједно отпочели оснивање Војске Републике Српске, односно оружаних снага Републике Српске, чији је председник у том тренутку доктор Радован Караџић. Толимир тада долази на место помоћника команданта за безбедносно-обавештајне послове Главног штаба Војске Републике Српске, да би тако постао један од седам заповедника Главног штаба Војске Републике Српске. Током целог рата био је Младићев најближи сарадник и заједно са њим је планирао и извршавао операције широм Републике Српске.

Након бомбардовања Пала од стране НАТО, током ваздушне агресије на Републику Српску, Војска Републике Српске је успела да зароби два француска пилота. За њихово ослобађање, командант Војске Републике Српске генерал Ратко Младић је затражио од француских власти залагање за укидање Хашког трибунала. Генерал Здравко Толимир је активно радио на разговорима са француским властима, како би склопили договор и ослободили пилоте. Пилоти су ослобођени, али су француске власти изиграле све договоре које су направиле са представницима Војске РС. То није био последњи случај да западне дипломате прекрше договоре са Србима: довољно је рећи да је амерички дипломата Ричард Холбрук после рата гарантовао Радовану Караџићу сваку врсту гоњења ако се повуче из политике, а и Слободан Милошевић је више пута био преварен лажним обећањима. То не треба да чуди, јер је званична доктрина америчке спољне политике „политичка целисходност“, односно да се не треба држати морала и међународног права, већ спроводити двоструке аршине и сваку врсту обмана у циљу остварења стратешких циљева. Сличан случај је био и када су Српске снаге, управо под командом Здравка Толимира, месецима освајале једно узвишење које су касније по договору предале снагама УН да то буде неутрална зона, а затим су "плави шлемови" одмах те положаје вратили муслиманима. Како су муслимански борци из Сребренице годинама покретали убилачке акције над српским цивилима а затим се тамо враћали корестећи се статусом тог града као "заштићене територије", Толимир је генералу Младићу предложио одлучну акцију, и дошло је до ослобођења Сребренице од стране Војске РС. Касније ће догађаје који су уследили том догађају (праведно кажњавање муслиманских војника одговорних за злочине над српским цивилима), западне силе представити као "геноцид", за који су ови српски генерали суђени а цео српски народ сатанизован.

Како су Срби били заговорници мира у БиХ, Толимир је био учесник више мировних преговора са међународним посматрачима. Најпознатији од њих су били преговори у Дејтону 1995. године, када је начињен Дејтонски споразум којим је омогућено међународно признање Републике Српске као ентитета у саставу Босне и Херцеговине. Упркос томе, велики број онога што је тешком муком и крвљу у рату стечено, у миру изгубљено дипломатским манипулацијама западних сила, које су убрзо послале своју окупациону војску у БиХ под маском мировне мисије, и инсталирале политичку фигуру високог представника, заправо протектора, који је добио практично апсолутну власт у земљи уз могућност да мења законе, смењује политичаре и на сваки начин нарушава дух Дејтонског споразума, наравно на рачун Срба и Републике Српске. Тако су многа дејтонска овлашћења, по  којима је РС фактички имала аутономију која се граничила са независношћу (укључујући сопствену војску) су у многоме смањена и пребачена на институције у Сарајеву. Али најгоре је тек долазило, а то је била најпре дискредитација а затим и прави прогон српских политичара и официра најзаслужнијих за оснивање и одбрану РС. 

Одлуком Биљане Плавшић, председника Републике Српске, генерал Ратко Младић и генерал Здравко Толимир су пензионисани, 1996. године.

Хашки трибунал је 2005. године оптужио генерала Здравка Толимира за ,,ратне злочине током рата у БиХ и учешће у геноциду над муслиманима у Сребреници 1995. године’’. Ухапшен је 31. маја 2007. године, у западној Србији, по наређењу квислинсшког режима бориса тадића. Припадници МУП-а Србије су га затим пребацили преко Дрине у Бијељину (Република Српска), како би сакрили од народа срамоту да хапсе српске генерале. Иако је генерал Толимир држављанин Републике Србије, тада су му понудили да прихвати држављанство Републике Српске, како је и сам потврдио на суђењу. Из тога долазимо до закључка да је тиме покушано јавно дискредитовање Републике Српске, која би свету била приказана као геноцидна држава која не поштује своје међународне обавезе. Тај покушај је тада пропао пошто генерал Толимир то није прихватио, али се критиковање Републике Српске наставило и кулминирало 2011. године, када је америчка глумица Анђелина Џоли изјавила да је РС ’’геноцидна творевина’’, а војнике Војске Републике Српске приказала као најобичније садисте и болеснике у свом филму ,,У земљи крви и меда’’. 

Толимир је у притворску јединицу Хашког трибунала пребачен 1. јуна 2007. године. У затвору је био изложен психичком малтретирању и нечовечним поступцима, што су потврдили и други затвореници и на шта се он жалио судском већу, али оно на то није реаговало. Први пут се пред судом у Хагу појавио 4. јуна исте године, када је одбио да се изјасни о кривици, у складу са међународним правом и статутом трибунала, док се не упозна са оптужницом. Друго појављивање имао је 4. јула, када је одбио да се изјасни о кривици, па су судије забележиле да се не осећа кривим. До почетка суђења чекало се две и по године, када је коначно почело 28. фебруара 2010. године. Генерал Толимир није имао адвоката, већ је искористио право да се сам брани. Тужилаштво је извело чак 126 сведока оптужбе, а одбрана само 4 сведока, што довољно говори о овом суду ’’правде’’! Као доказ геноцида који је генерал Толимр наводно починио у Жепи, изнето је да су тамо погубљена три члана муслиманског ратног већа, и да је то "у целини погодило муслиманску заједницу" (!?) Трибунал у Хагу је изрекао пресуду генералу Толимиру 12.12.2012. године, и са противљењем једног од тројице судија (пракса хашког суда је изгледа да се судска већа тако кроје да у њима буде један поштен човек који би повећавао легитимитет и углед твог суда а двоје нечасних који ће донети пресуду каква је потребна), осудило га на казну доживотног затвора (само месец дана након што су ослободили хрватске генерале Готовину и Маркача, и шиптарског терористу Харадинаја)!!! Када је чуо пресуду, као дубоко побожан човек, генерал Толимир се прекрстио, у неверици какве неправде овај лажни суд може да изрекне. Генерал Толимир је најавио да ће уложити жалбу, али је тражио дужи рок. 

Генерал Толимир течно говори енглески и руски језик. 

Погледајмо за тренутак какве су биле реакције код наших непријатеља, хрвата и косовских шиптара, на хашке процесе против њихових људи, чији злочини су били, за разлику од оних које су наводно починили Срби, отворено и без скривања извршени уз потпуну подршку међународне заједнице. За хрватске генерале су се у црквама одржавале мисе, а школе су прекидале рад да би ученици уживо гледали изрицање пресуде, молећи се за ослобађајућу пресуду. Када су им, првостепеном пресудом, вишегодишње казне изречене, цела држава је пала у транс огорчења против Хага, али и против Брисела. Некадашњи министар који је организовао хапшење Готовине буквално је представљен као издајник и исмејан на дневнику ХРТ-а. Па и након што су осуђени, држава и народ наставили су да их поштују, одавали су им почаст на државним манифестацијама, и, што је најважније и што је на крају уродило плодом, уложили велика средства у њихову одбрану у жалбеном поступку као и за одговарајуће лобирање (које је у неправедном западном капиталистичком свету често важније од правних аргумената). Није било Хрвата који су јавно говорили лоше о Готовини, није било тонова из разних невладиних организација који би говорили Хрватима да они треба да се срамоте што су створили државу заједничким злочиначким подухватом и да су злочиначки народ. Када би наша држава уложила у одбрану Караџића, Младића, Толимира и других она средства која из буџета иду на финансирање управо оних невладиних организација које наше војсковође представљају као злочинце којих треба да се срамотимо, уз одговарајућу подршку великих сила Русије и Кине које би преко Савета безбедности УН извршиле притисак на хашки суд да суди праведније, могло би се заиста помоћи нашим људима који се тамо налазе, а самим тим одбранити и част Српског народа који они репрезентују. 

О професору доктору Војиславу Шешељу, који без пресуде седи у затвору 10 година, и реакцији наше државе али и комплетног цивилног друштва (изузев чланова његове странке и других патриотских организација), сувишно је говорити. А ослобођен је рамуш харадинај, дефиниција злочинца и лошег човека, по професији избацивач, који се у својој књизи (која у Хагу није призната као доказ) хвалио да је убијао како Србе, тако и нелојалне Албанце, човек је сваки појам војничке части потпуно стран и који је након шиптарске окупације Косова постао званично политичар, а фактички један силеџија и шеф мафије који врши терор и над својим сународницима ако му се било ко супротстави на путу економског богаћења.

Из овог случаја треба да закључимо следеће. Лажни и неправедни суд у Хагу тренутно може да ослободи и прогласи невиним оне који су убијали, прогонили, пљачкали и мучили Србе, а осуђује на драконске казне српске патриоте које су само браниле свој народ. То су му омогућиле пре свега домаће квислинсшке власти, нарочито режим бориса тадића, које су, знајући праву природу овог анти-српског суда, ипак њему изручивале српске официре, генерале, па чак и председнике. Колико је крив тадићев режим, толико је криво и српско друштво, које се није у довољној мери дизало против таквих одлука, и које је прихватало да гледа хапшење и изручивање својих хероја зарад имагинарног и далеко у будућности обећаног уласка у Европску унију, која је и сама у дубокој кризи и фази распадања, а све то из уског економског интереса и жеље за „бољим животом“ (који се свакако неће остварити у бриселском капитализму чему нас уче примери наших суседа Мађара и Румуна који су ушли у ЕУ). Али оно што не сме бити допуштено то је да српски народ и српска држава још једном прихвате такав исход. Ако је неко и веровао у хашку правду, после последњих пресуда она је заувек забележена као најгнуснија неправда. За нас, Срби осуђени у Хагу налазе се у заробљеништву, као што се и наше територије налазе под окупацијом. Ми тренутно, у овом тренутку, те људе не можемо ослободити. Али шта можемо да урадимо? Можемо сваког дана да се подсећамо да су људи затворени зато што су се борили са снажну и слободну Србију, можемо да прекинемо сваку сарадњу са тим лажним судом и покренемо енергичну кампању међу пријатељским не-западним земљама, које чине 2/3 Уједињених Нација, да се пониште све пресуде овог трибунала, можемо да прекинемо интеграције у организације које стоје иза трибунала, и коначно, можемо и морамо да покренемо кривичне поступке против одговорних за изручивање Срба, који су директно помогли правну сатанизацију Србије кроз хашке пресуде. Онда ће се вратити слава и част Српском народу, а онда, када се однос снага у свету промени, што ће можда бити врло ускоро, у ослобођене Српске земље дочекаћемо из заробљеништва српске хероје.

Живео генерал Здравко Толимир!
Живео генерал Ратко Младић!
Живела Република Српска! 
Пише : Лука Пушић

Момчило Ђујић

Када је ратна олуја захватила Југославију и када су Хитлерове трупе и трупе његових сателита ушле у Југославију и раскомадале је, тада су настали апокалиптични дани за цио српски народ, нарочито за онај његов дио који је потпао под Хитлером – створену Независну Државу Хрватску. Тада су дошли црни дани и за Србе на Тромеђи, најприје за свештенике и друге народне прваке, а потом за сав српски живаљ.Међу многим Србима који су се склонили у Кистање (анектирану зону под италијанском влшћу) био је и свештеник Момчило Ђујић, који одмах са виђенијим Србима оснива одбор за прихватање и збрињавање избјеглог народа, који је свакодневно пристизао у све већем броју. На том послу о. Момчило неуморно ради све до дана Устанка на Тромеђи, када ће се вратити у Стрмицу, повести народ у борбу против усташа, успоставити и одржавати везу и присне односе са осталим народним првацима у циљу заједничких операција против хрватских усташких злочинаца, који су радили на тоталном биолошком истребљењу српског народа. По неком неписаном закону свога националног бића, српски народ је у тим тешким данима умио да изњедри из своје средине најхрабрије српске синове који ће га предводити у борби за одбрану голих живота. Захваљујуци српској слози, која је тада трјумфовала у редовима устаника, српске заставе су брзо пободене на врховима Тромеђе, гдје су се побједоносно лепршале; биле су то заставе Српског Васкрса и повраћене Наде народа у самог себе. Усташки ланци су брзо раскинути. Небо је почело да се разведрава. Али, авај, не за дуго. На помолу је био нови непријатељ: безбожни комунизам, који ће наметнути српскоме народу још једну борбу, у којој ће улога свештеника Момчила Ђујића бити од пресудног значаја по даљњу судбину Тромеђе.

Као одличан познавалац комунизма, комунистичке идеологије, стратегије и тактике, о. Момчило је одмах осјетио опасност која пријети српском народу од комуниста, чим је примјетио њихове наоружане ,,летеће водове“ како вршљају по српским селима и заводе наиван народ својом лажном и безбожном пропагандом. Одмах је упозорио остале народне прваке о овој новој опасности и указао на тешке последице по народ ако се на вријеме не заустави паклени рад комунистичке партије. И остали национални устанички прваци почели су да показују знаке забринутости и узнемирености. И сувише је била упадљива комунистичка похлепа за влашћу, коју је пратила њихова потпуна неосјетљивост и равнодушност према страдањима српског народа. За устанике је несхватљиво било да комунисти у тим данима, када је окупатор био врло јак, изазивају његове репресалије над ионако намученим и пострадалим српским народом. Све могуће је чињено да се комунисти уразуме и да престану да се боре за власт, јер је у питању биолошки опстанак српског народа. Све је било узалуд. Притисак Комунистичке партије на народ и партизанско вршљање по српским селима довешће до историјске Конференције српских првака и бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године.
На конференцији у Црним Потоцима донешена је одлука о формирању Динарске четницке дивизије, у чији це састав ући следеци пукови: пук ,,Гаврило Принцип“(Бос. Грахово и околина); Пук,,Краљ Александар“(Петровац – Дрвар);Пук,,Краљ Петар“(Срб – Тисковац);Пук,,Петар Мркоњић (Стрмица, Плавно и Книнска села);Пук,,Вожд Карадјорђе“(Грачац и околина);Пук,,Онисим Поповић“(Косово – Дрниш –Врлика). За команданта Динарске четницке дивизије једнодушно је изабран свештеник Момчило Ђујић, парох стрмички и командант Пука ,,Петар Мркоњић“. На конференцији је подвучено да се борба против усташа продужи гдје год се они појаве. Према комунистима је одређен став: Строго опоменути партизанске командире да не увлаче српски народ својим неразумним поступцима у нове несреће. Што се тиче борбе против окупатора, у њој це учествовати сви Срби, али кад за њу дође вријеме. Преурањена борба против окупатора добро би дошла усташама да продуже и заврше покољ српског народа.
Свјестан тешког положаја у ком се налази српски народ, уништаван од хрватских усташа, у немилости код окупатора, на прагу нових страдања која му припремају Титови комунисти, свештеник Момчило Ђујић се примио велике одговорности команданта ДЧД и исту, под командом Ђенерала Драже, водио из борбе у борбу све до краја рата. Од своје појаве био је комунистима трн у оку;они су све више и све отвореније испољавали своје паклене намјере. У Фебруару 1942. направили су му засједу, кад се враћао из Дрвара у Стрмицу, са чврстом намјером да га убију. Захваљујући својој опрезности,Момчило је осујетио њихов паклени план.Од тада је он јос будније мотрио на њихове покрете. Послије гнусног убиства Илије Деснице, једног од највећих јунака у устанку, као и убиства јос многих устаничких првака и бораца,војвода Момчило Ђујић је осјетио да је стрпљењу српских бораца и српског народа дошао крај. Борба, коју су им комунисти својим злочинима наметнули,морала је да се прихвати. И војвода Момлило Ђујић ју је прихватио. Храбар и неустрашив,какав је био и остао, он ће у тој борби лично предводити борце ДЧД;ићи це од јединице до јединице,од села до села,држаће зборове и указиваће народу на опасност,која му пријети од ових најновијих непријатеља, који по наређењу Тита и Партије раде на потпуном уништењу српског народа и тиме настављају усташки посао. Комунистима усташе нису уопште сметале.
Они су уперили своје отровне стријеле једино и искључиво против четника. Усташама су праштали, али за четнике није било милости и праштања. За вријеме скоро 4-годишње борбе са комунистима ДЧД је дала много жртава. На хиљаде њених бораца положило је своје животе на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осјетио Војвода као једно перо, болно ишчупано из његових крила. Писац ових редова се сјећа како је Војвода, послије погибије великог броја бораца Стрмичког батаљона (јан. 1943.),тјешио уцвиљене и у црно завите породице, иако је у таквим моментима тешко наћи ријечи утјехе: ,,Знам ја како је вама данас тешко и претешко… Али знајте да је и мени данас тешко. Док сам био на положајима код Врлике, непријатељ је упао у моју драгу Стрмицу и почупао најљепше перје из мојих крила…“ Иако је знао да се без жртава не може спасити преко пола милиона Срба на Тромеђи, Војвода се тешко и болна срца мирио са погибијом сваког свога борца и старјешине.
Код комуниста, на врху листе ,,ратних злочинаца“ коју су они саставили, налази се име војводе Момчила Ђујића, коме они треба да суде. Шта да им каземо на њихову клеветничку буку против Војводе, кад знамо да су им срца испуњена мржњом и пакошћу? Ми само онима који наивно насједају комунистичким лажима савјетујемо да погледају у оне српске крајеве гдје није било војводе Ђујића, гдје су комунисти жарили и палили, па нека их упореде са предјелима Тромеђе,који су били под заштитом четника војводе Ђујића, и нека онда донесу свој суд…
Ђенерал Дража Михаиловић је много цијенио борбу војводе Момчила и четника ДЧД у спасавању Српског народа, који се налазио под тешким притиском бројних непријатеља. Дража је сматрао војводу Момчила једним од најелитнијих команданата у свом Покрету, што се види и из следећег Дражиног писма Војводи:
Драги брате Војводо,
У џиновским напорима нашег народа за Краља и Отадџину Ви сте дали све од себе водећи храбро у крвавим борбама своје јединицу. Не мање је Ваша заслуга на организацији четницке Динарске дивизије.
У име Краља и Отаџбине захваљујем Вам на свему што сте до сада урадили уверен да ће се Ваше јединице под Вашим храбрим вођством и даље одликовати у стварању нове и слободне Отаџбине.
Братски Вас поздравља Ваш
Драг. М. Михаиловић арм. Ђенерал


Извјесно је да будући објективни историчари неће мјерити дјело војводе Момчила мјером којом га мјере комунисти и усташе. Пошто је циљ четницке борбе на Тромеђи био да српски народ преживи ратне страхоте, да се српске земље не претворе у српска гробља, а српска огњишта у српска згаришта, то це сваки истинољубиви историчар морати да призна да је војвода Момчило Ђујић са својим четницима успио у тој узвисеној мисији. Не само да ће то признати, већ ће покушати и да пронађе у чему је тајна Војводина успјеха. За нас, који знамо Војводу и све околности под којима се борио, није тешко ући у ту тајну и анализирати је:
Тајна Војводиних постигнућа је прије свега у његовој чврстој вјери у Бога и Божју правду, која це стићи све злочинце који су се окомили на српски народ. Из те вјере избија Војводин оптимизам, који га прати у најтежим ситуацијама и искушењима.

Даље, тајна Војводиног успјеха је у његовој одлучности и мудрости: у одлучности којом је вадио мач из корица да се обрачуна с непријатељем, кад год дипломатија није долазила у обзир; у мудрости којом је тражио излаз из ситуације тамо гдје би употреба сабље скупо коштала српски народ. У том погледу за Војводу Момчила Ђујића могло би се рећи да је он синтеза Карађорђеве борбености и Милошеве дипломатске мудрости.
Још нешто врло важно доприноси Војводином успјеху. То је ,,харизма“, коју он носи у себи и која се не може сакрити. Војвода је харизматична личност која неодољиво привлачи. Он осваја својом појавом и својим држањем улијева код народа повјерење у себе. Војвода осваја и својом ријечју, као изузетно даровит бесједник и говорник, који скоро никад не чита своју бесједу или говор. Сваки његов говор има у себи и пјеснички тон. Војвода говори снажно, повезано и садржајно. Дикција му је одлична, а језик прави народни, без употребе страних ријечи. чак му је и блажене успомене Владика Николај одао признање као одличном говорнику. Има још несто што треба нагласити кад је ријеч о Војводиним говорничким талентима: војвода Момчило не замара слушаоце својим говором, без обзира колико дуго његов говор траје. Писац ових редова је доста слушао његове говоре, понекад прилично дуге, али никад није чуо да се неко од присутних жалио на дужину Војводиног говора. Он говори тако да га свак слуша пажљиво и са интересом. Његов говорнички дар несумњиво је играо важну улогу у ратним данима у убјеђивању народа да пође за њим и са њим. У својим говорима Војвода често наступа као проповједник српске слоге, потсјечајући Србе да је само ,,један Бог, један Христос, један Свети Сава, једна Српска црква, један Српски народ“.
Историчари ће писати књиге и књиге о војводи Момчилу Ђујићу, о његовом спасавању тешко угроженог физичког бића српскога народа од бројних непријатеља,као и о спасавању духовног бића које је исто тако било угрожено,с једне стране од римокатоличког хрватско-усташког клерикализма ( чији је циљ био покрстити све што усташе нису стигле побити ), а с друге стране од атеистичко-материјалистичких упљувака, којима су комунисти тровали душу српскога народа и, по свему изгледа, знатно је оштетили. Код нас на Тромеђи, у оним судбоносним ратним данима стање би било много трагичније и теже да није било војводе Ђујића и његових бораца, које је Војвода увијек учио и савјетовао да се боре чојски и јуначки, српски и витешки.

Ону исту енергију и снагу, ону вјеру и оптимизам, које је војвода показао у рату, он показује и у миру. Послије рата, пуних 47 година он одржава контакт са својим саборцима расијаним по разним земљама слободног свијета. Посјећује их, савјетује и храбри, освјежавајући код њих успомене на борбу коју су водили и идеале за које су многа браћа саборци своје животе дали, уз то потсјећајући их на обавезе, које до последњег даха имају према своме народу,измученом и напаћеном,и поново,у ове наше неславне дане, на крст разапетом…
Исто тако Војвода одржава сталну везу са истинским народним првацима у Отаџбини, који се у овом најновијем рату боре за слободу и уједињење васколиког Српства. Он им шаље сугестије и упутства из свог богатог ратног искуства; даје им очинске савјете.

Одбрани Европу

Српски народ је вековима бранио Европу од исламизације. Као што се 1389. Европа бранила на Косову, тако је и протеклих деценија српски народ био први на бранику одбране Европе и Србије од ислама. На крају 20-ог века у два наврата је бранио нашу цивилизацију од исламских хорди. Данас је Европа у великој опасности од најезде ислама, већој и од оне када је Отоманска Империја претила да угрози цео наш континент. Наш народ може да се поноси славним прецима који су увек били у првим редовима када се наша цивилизиација бранила, чак и када је потпуно наша земља изгубила независност, наши преци су изнова и изнова настављали борбе против Османлија све док на крају нису извојевали победу и заједничким снагама ослободили цео Балкан од Османлија.
 

Све ово што се дешава, пре свега на Балкану, одузимање Косова које треба да се тиче не само српског народа, већ свих народа у Европи, последица је наивности и велике трпељивости Европљана према странцима. Конкретно, у случају Косова, велика толеранција према албанском народу довела је до тога да смо бар тренутно изгубили контролу над нашом покрајином.

Албанци су плански корак по корак уништавали све што је српско на Косову, све до доласка Енвера Хоџе на власт који им је дао још већу подршку и онда су добили само још већу слободу да наставе у још већој мери све оно што су радили до тада. Од Енвера Хоџе па све до данашњих дана терор над српским живљем не престаје. Ту лекцију српски народ је донекле научио, али други европски народи нису. Доказ за тако нешто је имигрантска криза.

Данашњи проблем са тероризмом у Европи је нерационална политика европских лидера, као и велика подршка Сједињених Америчких Држава Исламској републици, а додатно је тај проблем отежан због сарадње и саучесништва бивших ОВК терориста са другим исламским терористима.
 

Албански терористи данас ратују на тлу Сирије, али су такође и распоређени у Европи како би извршавали задатке својих вођа. Такође, у Рашкој области регрутује се велики број терориста који имају исте ставове и идеје као и албански терористи. Тај проблем са терористима на Балкану далеко од тога да би решио проблем са тероризмом, али би свакако смањио ризик од тероризма у нашем региону. Свима је јасно да САД, Саудијска Арабија и њихови савезници стоје иза свих терористичких организација, и да се срж тог проблема налази баш тамо одакле и стижу финансије, али док год европски лидери буду под контролом ових горе наведених мале су шансе да се трајно реши тај проблем. Зато остаје на нама да се свим средствима боримо против непријатеља, јер тероризам и имигранти који такве акције извршавају су само једни од оруђа и покушаја исламизације наших земаља.

Коридор

У ноћи православног Божића, Насер Орић је водио нападе на српска села… Било је одсечених глава, гнусног масакра који су починиле снаге БиХ у свим околним селима. Насер Орић и његови крвници су проглашени кривим за најтеже злочине над српским цивилима.
Али, најгоре у овој жалосној причи је да је Хашки трибунал, непри- хватљиво и недостојно, тог истог Насера Орића ослободио за његова безбројна убиства!
Још горе, сада је јасно да су се у снаге босанских муслимана нашироко инфилтрирали борци Ал каиде, нарочито крвожедни, који су дошли у помоћ својој „муслиманској браћи“, из Авганистана, Ирана, Пакистана и Саудијске Арабије:
„Алаху акбар!“, узвикивали су одсецајући главе својим српским непријатељима, а онда с тим главама понекад играли фудбал! Такође је веома јасно да су прва одсецања глава, од стране оних који су касније постали Исламска држава, која данас терорише градове као што су Париз или Брисел, била против Срба, у Босни.
Зар није на истој тероторији, у време рата у бившој Југославији, настао џихад у Европи, што, такође, доказује и фамозна „Банда из Рубеа“, француска терористичка ћелија.
Истовремено, хрватски генерал Анте Готовина, иако је одговоран, у Крајини, за најгоре етничко чишћење, у операцији „Олуја“, проглашен је невиним, а затим ослобођен од ових тешких оптужби. Да је осећање праведности остало само пуста жеља за Међународни кривични суд за бившу Југославију, имајући у виду скандалозну некажњеност коју уживају босански и хрватски злочинци, у то нема никакве сумње.
Реч је о непоштеним, различитим аршинима. Стиче се утисак, да Радован Караџић кривично плаћа за цео свет у Хашком трибуналу:
Караџић није крив за све злочине за које је оптужен у Хагу. Пресуда од 40 година затвора је неправедна!
Караџић се увек поверавао да у Босни не жели да се бори против муслимана, које је поштовао, него против исламског фундаментализма, тероризма и џихада, варварства Ал каиде која је данас, конкретно, постала Исламска држава.
Караџић је био убеђен да његов народ, Срби у Босни, представљају неку врсту политичког и војног бедема који штити слободу у Европи, против варварства Исламске државе у настајању.

БУДИ СРБИН БУДИ ХУМАН!!!

Учествују у племенитој борби да вратимо осмех на дечија лица. Помози рад хуманитарне организације Срби За Србе!!! БУДИ СРБИН-БУДИ ХУМАН, ПОШАЉИ СМС на 7763 И ДОНИРАЈ 100динара

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС

Од оснивања добровољаца, па све до краја, Немци су покушавали да добровољце ставе, у потпуности, под своју команду и да тако
направе од њих нешто што они нису били. Недић и Љотић су се овоме упорно, и што је најважније, успешно опирали, чак и по цену да
добровољци буду распуштени.
Нарочито је у томе немачком ставу био упоран велики противник Срба, SS генерал Мајзнер. Он је у више махова тражио да добровољци пошаљу на Источни фронт, прво батаљон, а после, једну чету,
као симбол Србије у борби против бољшевизма нарочито подвлачећи да би у томе случају став Немаца према добровољцима био промењен. Тако, на пример, добили би нове униформе, ново наоружање,
бољу исхрану. Баш у то време, оштре зиме каква је била она из 1941-1942. године, добровољци су се веома лоше хранили, а униформе су им биле дотрајале, обућа била у стању распадања.
Љотић је, између осталог, овако рекао Мајзнеру:
"Ми не можемо никога послати на Источни фронт,
јер ми нисмо ваши савезници. Напротив, ми смо ваши робови... Совјети су савезници наших савезника, а самим тим и нашег Краља... Ја знам да Совјети нису искрени савезници ни Американцима, ни Британцима, ни Французи ма, а камоли нашем Краљу и нама. Они имају за циљ да завладају Европом и светом. Ја то знам, али, ипак, ми не
можемо против њих ратовати. Ми ћемо се и даље у нашој земљи борити противу комуниста, југословенских поданика, које сматрамо главним непријатељем хришћанства и човечанства... Скрећем вам пажњу да је носилац наше политике председник Владе генерал Недић, под чијом се командом налазе Добровољци, па према томе, разговарајте са њим."
Мајзнер је сличан одговор добио и од генерала Недића. Овакав став и одлучно одбијање да се Српски добровољци пошаљу на Источни фронт довело је до тога да су Немци почели да показују своје нерасположење, незадовољство и непријатељство према добровољцима. Немци запостављају добровољце на разне начине, чак расформирају XI добровољачки одред и људство одводе у заробљеништво. То исто раде и са једним делом VII добровољачког одреда. У овоме се нарочито истиче, већ поменути, генерал Мајзнер. Када је фебруара 1942. године образована Српска државна стража, и која је као полицијска формација падала у надлежност тог генерала SS и полиције, Мајзнера, њено снабдевање, у сваком погледу, је било боље од оног што су имали добровољци. На чело Српске државне страже (СДС) Мајзнер је поставио, и против оштрог проте ста генерала Недића, Драгољуба-Драгог Јовановића, Управника града Београда. Касније, за Команданта СДС постављен је пуковник, доцније генерал, Боривоје Јонић.
Мајзнеру и Немцима су, такође, сметале и слике Краља Петра II, које су се налазиле у просторијама јединица Добровољаца и Срп-ске државне страже. Лета 1942. Немци наређују да се слике уклоне, а такође да добровољци скину са груди своје добровољачке крстове, јер је на њима писало "С вером у Бога, за Краља и Отаџбину". Када је овај захтев достављен Начелнику штаба Српске добровољачке команде, потпуковнику Таталовићу, он моментално одговара уз протест, да "... Српска добровољачка команда ову наредбу не може да изврши...". Краљеве слике нису биле скинуте са зидова, а добровољци су своје крстове са поносом носили на грудима све до краја рата.

ПИРАМИДА РТАЊ

НАШЕ ПИРАМИДЕ ВЕЋЕ ОД ФАРАОНСКИХ!ПИРАМИДА РТАЊ!
Čudesni Rtanj je najmisterioznije mesto u Evropi i najveća svetska piramida za koju mnogi kažu da nije dovoljno istražena. Mada, možda nije istražena za javnost, ali sigurno je u tajnosti istažena od mnogih domaćih “posebnih ljudi” kao i stranaca koji nekontrolisano, kao “obični turisti”, dolaze na Rtanj. Čak je i Adolf Hitler u svoje vreme pokazivao veliko interesovanje za Rtanj, a to sigurno nije bilo zbog prirode oko njega.
Odavno postoje različita predanja vezana za Rtanj i ona su uvek privlačila neobičnu pažnju ljudi koji su živeli u njegovom okruženju. Obronke vrha Šiljak krasi endemično bilje (Saturea montana i Saturea satyris) koje raste samo na ovom mestu. O njihovoj lekovitosti već postoje prave legende. Međutim, tokom poslednjih godina pažljivo oko istraživača, uz pomoć savremene tehnologije, uočilo je neke vrlo čudne geometrijske i druge zakonitosti koje ne deluju kao obična igra prirode već kao delo koje su pre mnogo hiljada godina napravile, ipak, ljudske ruke, prenosi TV Best.
Poznato je da svaka egipatska piramida ima značajne podzemne objekte. Tako, na primer, određene komore u Keopsovoj piramidi usmerene su ka sazvežđu Oriona odakle crpu energiju koju odvode ka prostorijama u unutrašnjosti. Piramide raspolažu i prikupljenom orgonskom energijom iz podzemnih i nadzemnih vodenih tokova.
Slično je i sa Rtnjem. Utvrđeno je da unutar ove planine postoje ogromne podzemne prostorije, a speleolozi su već pronašli više od 17 važnih pećina i odaja ispod zemlje. Utvrđeno je da je na južnoj i severozapadnoj strani planine, ispod vrha Šiljak locirana oko 450 metara visoka šupljina romboidne osnove. Njene stranice dugačke su 250 i 500 metara. Ovaj ogromni podzemni prostor, zauzima istu onu poziciju na kojoj se, na već istraženim piramidama, najčešće nalaze rezonantne komore.
Veliki vertikalni tunel, koji su istraživači prozvali Dimnjak, vodi duboko u utrobu planine, odakle ka površini izlazi izuzetna količina orgonske energije. To je pozitivna energija po ljude i živi svet, i zato je Rtanj poznat kao mesto gde se mnogi isceljuju. Dimnjak je ovalnog oblika prečnika od oko šest metara i zarušen je od samog vrha u dužini od oko 110 metara. Odatle je prohodan u dubinu od čak 450 metara.
Iz ugla energetike piramida ovo je ključni podatak kojim se dokazuje da su rađene intervencije kojima bi se orgonska energija iz nižih speleoloških objekata Rtnja sprovela preko pomenute komore do vrha planine. Kako orgon nema masu, ti otvori bi planski kasnije bili zatvarani jer se energetski protok uspostavio. Geometrija Rtnja još je interesantnija i prepuna je neobičnih ali očiglednih zakonitosti.
Najistaknutiji vrhovi planine su Kusak, Baba i Šiljak, i kada se povežu imaginarnom linijom, formiraju trougao dimenzija čije strane su pet i šest kilometara. Sa samog Šiljka se odvajaju tri kraka koji su zaklonili dva ugla od po 105 i jedan od 150 stepeni. Odkud takva zakonitost, pitaju se istraživači? Jedan krak može vizuelno veoma lako da se isprati u pravoj liniji do dužine od tri kilometra, drugi je dugačak 1.500 metara, a treći 750 metara.
Ovi rezultati istraživanja drže se daleko od očiju javnosti. Sasvim je jasno da građevina sa ovakvim svojstvima nije mogla nastati kao rezultat prirodnih procesa, nego je to veštačka građevina nastala pažljivim planiranjem njenog oblika i lokacije i izgrađena još u praistoriji nama nepoznatom tehnologijom.
Merenja su utvrdila da na Rtnju postoje neprekidne promene energetskih polja. Vrh Rtnja – Šiljak uglavnom upija energiju, dok mesto “Svetilište” u podnožju planine, uglavnom zrači. Energija izbija iz Rtnja vertikalno, u visokom vibratornom spektru, karakterističnom za bionergetska iscelenja.
Istovremeno, energija koja postoji oko Rtnja kreće se spiralno. Štaviše, ako bismo maketu Keopsove piramide “preklopili” preko Rtnja, uvideli bismo kako se mnoge proporcije poklapaju. Postoje još neke neobične zakonitosti koje nikako ne možemo da smatramo slučajnošću. Tako je bosanska piramida, u Visokom, udaljena od Rtnja tačno 300 kilometara, a poznato je da se orgonska energija kreće upravo u tom pravcu. Na raskršću dveju piramida nalazi se Ovčarsko-kablarska klisura, poznata kao stecište ovakve energije.
Većinski sadržaj u geomorfološkoj strukturi Rtnja je krečnjak bogat silicijumom, koji molekularno jeste kristalna piramida, kojoj međusobni uticaji odbijajućih i privlačećih magnetnih polja daju osobine današnjih kondenzatora.
Ova istraživanja dve najveće evropske piramide: Rtnja i piramide u Visokom (BiH), drže se daleko od očiju javnosti is prostog razloga dokazuju da je čovečanstvo mnogo starije nego što smo učili. Preciznije – nego što su nas učili. One su nepobitni dokaz da je čovek stvarao gigantske građevine još u vreme koje danas smatramo praistorijom.

СРБСКОЈ ОМЛАДИНИ

Омладино наша, децо славних предака, синови отаџбине наше
Вама се данас обраћам, вама упућујем свој позив, јер сте баш ви, уместо да будете ослонац, обновиоци и изградиоци земље своје, учинили највише да још болније закрваве и овако тешке њене ране. Несрећна туђинска пропаганда помутила је ваш вид, и збуњене и обмануте, гурнула вас да, баш ви, будете оруђе пропасти народа свога.
Омладино српска, децо отаџбине наше. Вратите се здравом разуму, српском разуму. Уставите се. Стојте. Не у провалију, не у бездан у који гурате себе и народ свој. Није српски народ то заслужио од вас. Ма како да су паклени туђински утицаји који су вам душу разорили, који су вам срце отровали, који су вам ум помутили, ипак сте ви синови народа српског, покривени старом славом српском. И у данашњем сумраку блиста она јаче него што је то светлост пожара, којим, гурнути туђином, ви палите своју сопствену кућу, којим, заблудели и избезумљени, желите да спалите свој сопствени народ.
Април је ове године означио југословенску срамоту, а не српску. Још је жив народ витезова, који су ту славу пренели широм Балкана. Али, запамти то, омладино наша, то није никад био народ паликућа, ни народ пљачкаша, нити разбојника ни подмуклих убица из заседе.
Кроз читавих тринаест столећа ореол витештва осветљавао је пут српског народа. Не да, не дозволи, омладино српска, да те са тога светог пута злокобни туђински гласови одвуку не само у пропаст, него и у нову срамоту.
Светао је, частан и јуначки био увек пут српског народа и такав мора остати. Ко са њега скрене, отпадник је и издајник српског народа. Не гледај ни лево нидесно, омладино српска, гледај само на велике своје претке.
Дошло је пресудно време. Време када се мора мислити својом главом, српском главом. Дошао је последњи час да вам се отворе српске очи, да кроз њих видите бистро и јасно и догађаје и људе, а пре свега интересе нашег народа.
Децо моја
Не трујте се пићем из отровног туђег брлога; напајајте се чистом водом са извора здраве српске народне свести. Ту ћете једино наћи најлепшу историју коју може један народ да доживи. Ту ћете, ако само погледате, ако само духом својим захвалите, наћи дела својих отаца, и задрхтаће вам срце пред тим откровњем од радости, поноса и страха.
Страха, јер ћете тек у том тренутку открити и разумети какав је кобан и страшан био пут на који су хтеле зле силе да вас баце, да униште вас и народ ваш. Тај пут, на који су они хтели да вас гурну, није пут части. То није пут јунаштва, јер јунаштва нема без витештва. На томе путу нема победе. То је пут који води само на згариште и гробље. Неславна згаришта и неславна гробља.
Омладино српска
Нека у твојим младим срцима закуца опет онај херојски, витешки откуцај, којим је куцало срце српског народа кроз векове. Нека у теби живи увек само душа наших праотаца и онда никад нећеш скренути са правог народног пута. Њиме пођи данас већ, омладино, последња веро наша.
Крваве ране Србије. Да ли вас оне боле, омладино српска? Њена сте ви деца, у њој сте први дах свој удахнули, прво вас је сунце ту огрејало и прву сте реч у њој прозборили. Зар има за вас нечег ближег, нечег приснијег, нечег дражег од отаџбине, свете земље у којој леже кости наших отаца? Она је ваша и у срећи и у несрећи. За њу су, једино за њу, а не за туђе обмане, милиони ваших предака као јунаци и витезови умрли. Будите свесни да носите име Србина, има велико, име тако славно и часно да вам данас, многим, не припада. То велико име, то је наше највеће благо у нашој данашњици срама и понижења. Оно је једина звезда водиља данас на нашем замраченом небу.
Децо моја, синови Србије
Ја дижем славну заставу српску, заставу за чије су часно и неупљано лепршање милиони дали драговољно животе своје. Хајте под ту заставу вере и надде, части и јунаштва, која ће одагнати од нас све патње и све поразе наш. Прихватите је и носите је, чувајте је и браните је.
Омладино српска
Ове моје речи су аманет мој и тестамент вама упућен. Кроз моју душу и моје срце говоре вам милиони из гробова који су славно, пожртвовано, пали на бојним пољима вас ради, вама да буде боље.
Последњи тренутак избија
Вратите се дому своме, огњишту очинскоме, вратите се отаџбини.
Вратите се мајци Србији. Дођите да заједно са мном узвикнете:
Све за Њу, ништа против Ње.
Београд, 10. септембра 1941 Милан Недић

КРАЈИНА

 

ВРАТИЋУ СЕ ЈЕДНОМ МИРОМ ИЛИ МАЧЕМ
КРАЈИНО МОЈА ЗА ТОБОМ ПЛАЧЕМ
Најзападнија србска земља простире се на 17028 квадратних километара, од падина Фруpшке Горе у Западном Срему, Дунава уз Барању, преко дела источне славонске равни и дела Западне Славоније, све до планинских предела Кордуна, Баније, Лике и кршне Северне Далмације. Према подацима из 1993. године, у РСК је живело 435 595 становника, а након злочиначке агресије Републке Хрватске на простору Крајине остало је мање од 2000, углавном старих људи.

Државност Републике Србске Крајине проглашена је на празник Св. Николе Чудотворца, 19. децембра 1991. године и трајала је до окупације од стране хрватских агресора 1995. године. Агресију су, координисаним злочиначким акцијама, спровеле хрватска војска и амерички специјалаци, који су акције припремали и тим акцијама руководили.
Територија Републике Србске Крајине је била настањена већински србским живљем, који је на тим просторима живео вековима. Доказ за то су православни србски манастири по Далмацији: Крка (XIV век), Крупа (XIV век), Драговић (XIV век), Света Лазарица (XIX век), као и манастири Ораховица (XV век) и Лепавина (XVI век) у Славонији. Историографски извори бележе православне црквене локалитете на овим просторима још 1317. године и раније.
Највећа насељавања на територију Крајине десила су након окупације Србије од стране Турака 1459. године и падом србске Босне 1499. године. То је за Србе било време када су, по речима народног песника: ''живи завидели мртвима''.
Републику Србску Крајину задесила је већа трагедија, која је довела до потпуне окупације Крајине. Наиме, у зору 4. августа 1995. хрватске снаге напале су западне делове Крајине: Кордун, Банију, Лику и Северну Далмацију. Пре акције хрватски председник Фрањо Туђман дао је нарађење својим генералима: ''затворите им сва врата па их онда уништите''.

На Крајину је кренуло 138 500 хрватских војника и полицајаца. Заједно са муслиманским снагама било их је преко 200 000, а србских бранитеља тек 30 000. У уништавању свега што је србско учествовало је 700 тенкова и оклопних транспортера. Колону избеглица, жена, стараца и деце бомбардовало је 47 авиона и хеликоптера. хрвати у Јасеновцу убијају беспомоћну српску нејач. Убијено је 1205 србских цивила, међу којима су 522 жене. Убијено је најмање дванаестеро деце. Све што су крајишки Срби стварали претходних векова отишло је у неповрат за само пар дана. Са својих вековних огњишта истерано је 280 000 крајишких Срба а за њима је спаљено преко 40 000 кућа. Цео овај злочиначки подухват прошао је са благословом ''кршћанске'' Европе.
Напоменимо само још једном да су целу акцију припремали и њоме руководили амерички официри. Постоје подаци о њиховој бази за сателитско надгледање на једном хрватском острву. Најчистији србски етнички простор у бившој СФРЈ, омеђен Динаром, Мањачом и Петровом Гором, за само неколико дана очишћен је од србског живља.