МАЈИЦА ''ГВOЗДЕНИ ПУК''

МАЈИЦА ''ГВOЗДЕНИ ПУК''
100%ПАМУК
ДОСТАВА ШИРОМ СВЕСРБАДИЈЕ
ГАРАНТОВАН КВАЛИТЕТ
СИТО ШТАМПА-ФЛОК ШТАМПА
ЦЕНА 1300РСД+ПТТ

GVOZDENI PUK!
Srbiji, posle dva iscrpljujuća Balkanska rata, koja je vodila najpre sa Turskom za oslobođenje 1912. godine, a potom sa Bugarskom 1913. da bi sačuvala oslobođenu teritoriju, niје bilo do ponovnog vojevanja, ali nije ustuknula pred austro-ugarskom pretnjom 1914. godine. Za nekoliko dana u Srbiji je mobilisano oko 250 hiljada operativnih i 150 hiljada redovnih pripadnika vojske. Za ratne uslove pripremili su se Dvor i srpska Vlada preselivši se iz Beograda u Niš, a Generalštab, preimenovan u Vrhovnu komandu, za novo sedište izabrao je Kragujevac.
Među mobilisanom vojskom našao se i Drugi pešadijski puk 1. poziva „Knjaz Mihailo“, jedan od 100 srpskih pukova raznih rodova vojske Srbije koji su učestvovali u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. Zbog legendarne hrabrosti vojnika koji su ga sačinjavali, dobio je počasni naziv „Gvozdeni puk“ i stekao besmrtnu slavu.
Drugi pešadijski puk je, u sastavu Moravske divizije prvog poziva, već na početku rata učestvovao u najvećim borbama na Ceru i Kolubari, gde je srpska vojska odnela veličanstvene pobede nad austro-ugarskom vojskom. Ređale su se borbe za borbom i u svakoj od njih hrabrosti i požrtvovanosti boraca iz „Gvozdenog puka“ nije nedostajalo. Oni su bili podrška trupama, obezbeđivali su granicu i bili među poslednjima koji su se povlačili, kada je situacija na terenu to zahtevala.
Kakvim su se junaštvom i moralnim kvalitetima odlikovali vojnici „Gvozdenog puka“ najbolje svedoče reči majora Vojislava Gojkovića koji je za vreme povlačenja kod Struge u Makedoniji preuzeo komandu. On je tada, nastojeći da uteši borce, koji su posle iscrpljujućih bitaka morali da se povuku sa svoje zemlje, između ostalog rekao: “...Vašoj slavi ravne nema, vi ste junaci nad junacima. Bugari udruženi sa Nemcima i Austrijancima, navalili su na nas i prirodno je da nismo mogli odoleti toj velikoj navali. Mi nismo propali i nećemo propasti, jer nismo sami. Sa nama je velika Rusija, bogata Francuska i moćna Engleska. Naši saveznici nas neće ostaviti i oni će nam pomoći...“ I oni zaista nisu propali. Vratili su se i učestvovali u svim najvažnijim borbama na Solunskom frontu i za oslobođenje Srbije.
Kroz Drugi pešadijski puk 1. poziva „Knjaz Mihailo“, ili kako ga je kralj Petar Karađorđević zvao „Moj dični drugi puk“, od 1912-1918. godine, prošlo je 16 hiljada ljudi, između 21 do 31 godine starosti. Više od polovine njih dalo je živote za otadžbinu na svim bojnim poljima na kojima je ratovala srpska vojska. Ovo je bila najbolja jedinica srpske vojske u oslobodilačkim ratovima, koja se, kao po nekom pravilu, uvek borila kada je bilo najteže i najvažnije. „Gvozdeni puk“ je učestvovao u svim velikim bitkama i pobedama srpske vojske, od bitke kod Kumanova 1912. godine, pa sve do oslobođenja Vojvodine u jesen 1918. godine.
Za ispoljenu hrabrost, najvišim srpskim ratnim odlikovanjem, Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, odlikovano je 255 oficira, podoficira i redova ovog puka, a 35 najhrabrijih vojnika odlikovani su čak dva puta istim ordenom. Među njima su i junaci, kapetan Ljubomir Kojović i poručnik Janaćko Jović, obojica poginula prilikom proboja Solunskog fronta. Zastava ovog puka, koja se vijorila na bojištima, mestima strašnog stradanja Srba, takođe je najviše odlikovana zastava srpske vojske.
Autor Olivera Milovanović

Мајица ''СВЕСРБИЈА''

Мајица СВЕСРБИЈА!!!
Тираж 30комада
величине: м,л,хл,2хл,3хл
достава широм СвеСрбадије 

цена 1300+птт

 

ЈА ЋУ ЛЕТЕТИ КА РАЈУ , НЕ КА ПАКЛУ, И ВИДЕТИ БАР МИЛИОН СРБА КОЈИ МИ ЗАХВАЉУЈУ ЈЕР ИХ ЈЕ У ЖИВОТУ ОСТАВИЛА МОЈА ''ИЗДАЈА''.
Раширено је комунистичко мишљење о Недићу као немачком колаборанту. Међутим, још 1939. године Недић је написао један чланак против Немачке, који је носио наслов: "Нови drag nach osten". Поменути чланак послао је уреднику "Ратника" (војног листа), ђенералу Шкекићу. Прочитавши га, Шкекић није смео да га објави, већ је за објављивање тражио одобрење министра иностраних послова Цинцар-Марковића. Овај је забранио објављивање Недићевог чланка.
После италијанског напада на Грчку Недић је од кнеза Павла захтевао да га пошаљу за команданта Треће армије, па да он, Недић, како је рекао кнезу Павлу, "натера прво Италијане у Јадранско море, а потом да се окрене против Немаца, и под борбом да се повуче у Грчку".
Ни кнез Павле ни југословенска влада нису се сложили са Недићевим предлогом, већ су га сменили са положаја министра војске и морнарице и одредили га за члана ратног савета. Немачка штампа неколико дана на насловним странама писала о Недићевој смени, истичући у написима да је "великосрбин" и "српски шовиниста".
Најзад, по капитулацији југословенске војске, Немци су пронашли Недића у стану и захтевали од њега да не напушта стан до даљег. Тиме је стављен у кућни притвор. Петог јуна 1941. године, у смедеревској експлозији, поред многих других жртава, погинули су син јединац, снаја и унук ђенерала Милана Недића. Сахрана Недићевог сина, снаје, и унука обављена је на Новом гробљу. Немци Недићу нису дозволили чак ни да присуствује сахрани. Тек увече, кад се смркло, у пратњи два гестаповца, Недић је одвезен на гробље, да из даљине види гробове својих најмилијих. Није му дозвољено ни да изађе из аутомобила.
НЕДИЋ СЕ ПРИМА ДУЖНОСТИ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ
После тромесечног рада, Комесарска управа поднела је оставку 19. августа 1941. године. Разлог за подношење оставке био је што су Немци издали проглас да ће за сваког убијеног Немца да стрељају 100 Срба, а за сваког рањеног 50.
Следећих десет дана, до 29. августа српски народ био је обезглављен. Недићу је нуђено да образује Владу, што је он два пута одбијао Када га је ђенерал Данкелман по трећи пут позвао, показао је Недићу карту Србије испресецану црвеним линијама: крвавим крстом који су Немци ставили над српским народом.
На карти, цела источна Србија, са сливом Западне Мораве и Велике Мораве имала је бити окупирана од бугарских трупа. Косово са Топлицом и Куршумлијом имало је бити поседнуто Арнаутима. Мађарске трупе су имале да заузму непосредну околину Београда до Смедерева с једне стране и до Забрежја са друге, као и целу Шумадију. Хрвати су требало да окупирају Мачву, Подриње и Посавину до Колубаре. Београд је био затворен круг, у коме ће сву власт вршити Немци.
Видевши свршен чин још горе окупације која прети српском народу, Недић је узнемирено уздахнуо и рекао немачком команданту да му остави 48 сати за размишљање.
Када је изашао на улицу, Недић је на сав глас рекао:
"Умрећеш Милане Недићу, умрећеш и десет пута ако треба, али ћеш бар дати свој живот за спас свога народа"!
Недић је немачком генералу дао следеће услове:
- српска влада да управља са свим пословима на територији Србије;
- да се организује жандармерија од 10.000 жандарма;
- народне јединице до 30.000 људи;
- да се престане са убијањем Срба од стране Хрвата, Мађара Арнаута и Бугара.
Немачки командант привидно је прихватио све Недићеве захтеве.
По доласку на власт, ђенерал Недић се одмах прихватио посла смештања српских избеглица које су бежале пред усташама, као и Словенаца оје су прогнали Немци.
Поред Недића, видну улогу у смештању избеглица имали су Тома Максимовић и др Зец. Сву тројицу комунисти су, одмах по доласку на власт, убили. Недић се стално борио са немачким командантом против монструозне формуле "сто за једнога". После стрељања у Крагујевцу и Краљеву хтео је да поднесе оставку. Једном приликом, немачки ђенерал Вем је тражио од Недића да поднесе оставку, како би могао несметано да изврши стрељање Срба ради одмазде, и то - 50.000 људи из самог Београда, а у Мачви све мушкарце преко 15 година старости. Недићев одговор био је:
"Ако сте већ решили да стрељате, онда прво стрељајте мене и моје сараднике, па тек онда остале". Недић је стално код немачких команданата протестовао због хрватских зверстава према Србима. Од августа 1941. све до 6. септембра 1944. Недић се борио за ваку српску главу. Недићеви оружани одреди "Српска државна стража" и "Гранична стража" неуморно су се борили против комуниста.
Сви припадници Недићевих одреда били су верни обавештајци четницима Драже Михаиловића, помажући их оружјем и муницијом, у границама својих моћи.
МУЧЕНИЧКА СМРТ
Недић је Србију напустио 6. септембра 1944. године. Дошао је у Аустрију, и са својим најближим сарадницима сместио се у хотел "Пост", у Салцбургу. Тек крајем 1945. године Титовој Озни је успело да Недића пронађе и да од америчких војних власти затражи његово изручење.
Двадесет првог децембра 1945. године америчке власти су предале ђенерала Недића Озни, која га је пребацила у Београд. Од 25. децембра до 6. фебруара Недић је свакодневно саслушаван, али његова крвица није могла да се установи. Због тога су га, 6. фебруара 1946. године, у 8 сати и 30 минута, изјутра, органи Озне бацили кроз прозор са трећег спрата, на цемент, у двориште истражног затвора у улици Кнегиње Љубице. У јавност су пустили лажну вест да је Недић, (старац од 69 година), кроз прозоре (са густим гвозденим шипкама и жичаним решеткама), сам искочио, и извршио самоубиство.
Недић се прихватио незахвалног посла да би спасао српски народ од биолошког истребљења. Био је роб на власти. Волео је српски народ и за њега се свесно жртвовао.

Мајица''Толимир'' 2016!

Мајица ''Толимир''
100%памук,
сито штампа,
180г умбро-сингл памук.
цена:1300РСД+птт

У хашком казамату умро је генерал Здравко Толимир (1948-2016). Из непознатих разлога, веле.

Западни медији су у извештајима о његовој смрти обавезно истицали да је осуђен за „геноцид“ у Сребреници и Жепи. Неће рећи да је то био закључак лажног суда, који је Империја основала да своја злодела на просторима некадашње Југославије заодене плаштом праведности, дабоме.

На спомен Сребренице, сви су потегли фразе о покољу „осам хиљада муслиманских мушкараца и дечака“ (ово обавезно) и како је то био „најгори злочин у Европи од Другог светског рата“. Неки су чак цитирали и Теодора Мерона, америчког председавајућег хашке Инквизиције, који је пресудио да је Толимир „одговоран за геноцид“ и да је „био свестан геноцидне намере руководства босанских Срба“.

То је онај исти Мерон који је у јулу 2013. описао као „доказ“ против Радована Караџића план НДХ за уништење Срба, који је 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак. Само што је, је ли, намера да се трећина побије, трећина протера а трећина покрсти – уместо Хрватима, приписана Србима, при чему су БХ-муслимани наводно били жртве. Толико о хашким „доказима“ и истинољубивости.

Мерон и његови саучесници у злочину у децембру 2012. су осудили Здравка Толимира. Изузетак је била Приска Нијамбе (Prisca Matimba Nyambe), судија из Замбије, која је у свом изузетом мишљењу одбацила не само све наводе оптужнице већ се усудила и да доведе у питање „чињенице“ које је наводно установио суд.

Ко разуме енглески може да прочита храбро сведочанство судије Нијамбе на 534. страници званичне пресуде – бар док Инквизиција не нађе начина да тај документ некако не одстрани. Овде бих да цитирам само пар реченица.

„Већина се ослонила на посредне доказе како би дошла до закључка о кривичној намери, а да притом није пронашла нити један писани доказ постојања удруженог злочиначког подухвата да се почини убиство“, написала је Нијамбе.
Цео случај против Толимира заснивао се на претпоставкама и спекулацијама судија, сведочењима пристрасних или у лажи ухваћених сведока или информацијама из треће руке злонамерно протумаченим на штету окривљеног.

„Имајући у виду све доказе у овом случају, убеђена сам да оптужени није крив ни по једној тачки оптужнице“, закључила је судија из Замбије.

Пред лажном инквизицијом Атлантске Империје још увек се воде процеси против Радована Караџића и Ратка Младића. С обзиром на досадашња искуства, не сумњам да ће се пре краја свог прљавог посла хашки трибунал још прописно обрукати. До тада Здравко Толимир остаће најбољи пример стварног лица „истине и правде“ Империје и њених судија – али и храбрости, истинољубивости и интегритета судије Нијамбе.

У неком праведном свету захвални Срби подигли би јој споменик.