Srbiji, posle dva iscrpljujuća Balkanska rata, koja je vodila najpre sa Turskom za oslobođenje 1912. godine, a potom sa Bugarskom 1913. da bi sačuvala oslobođenu teritoriju, niје bilo do ponovnog vojevanja, ali nije ustuknula pred austro-ugarskom pretnjom 1914. godine. Za nekoliko dana u Srbiji je mobilisano oko 250 hiljada operativnih i 150 hiljada redovnih pripadnika vojske. Za ratne uslove pripremili su se Dvor i srpska Vlada preselivši se iz Beograda u Niš, a Generalštab, preimenovan u Vrhovnu komandu, za novo sedište izabrao je Kragujevac.
Među mobilisanom vojskom našao se i Drugi pešadijski puk 1. poziva „Knjaz Mihailo“, jedan od 100 srpskih pukova raznih rodova vojske Srbije koji su učestvovali u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. Zbog legendarne hrabrosti vojnika koji su ga sačinjavali, dobio je počasni naziv „Gvozdeni puk“ i stekao besmrtnu slavu.
Drugi pešadijski puk je, u sastavu Moravske divizije prvog poziva, već na početku rata učestvovao u najvećim borbama na Ceru i Kolubari, gde je srpska vojska odnela veličanstvene pobede nad austro-ugarskom vojskom. Ređale su se borbe za borbom i u svakoj od njih hrabrosti i požrtvovanosti boraca iz „Gvozdenog puka“ nije nedostajalo. Oni su bili podrška trupama, obezbeđivali su granicu i bili među poslednjima koji su se povlačili, kada je situacija na terenu to zahtevala.
Kakvim su se junaštvom i moralnim kvalitetima odlikovali vojnici „Gvozdenog puka“ najbolje svedoče reči majora Vojislava Gojkovića koji je za vreme povlačenja kod Struge u Makedoniji preuzeo komandu. On je tada, nastojeći da uteši borce, koji su posle iscrpljujućih bitaka morali da se povuku sa svoje zemlje, između ostalog rekao: “...Vašoj slavi ravne nema, vi ste junaci nad junacima. Bugari udruženi sa Nemcima i Austrijancima, navalili su na nas i prirodno je da nismo mogli odoleti toj velikoj navali. Mi nismo propali i nećemo propasti, jer nismo sami. Sa nama je velika Rusija, bogata Francuska i moćna Engleska. Naši saveznici nas neće ostaviti i oni će nam pomoći...“ I oni zaista nisu propali. Vratili su se i učestvovali u svim najvažnijim borbama na Solunskom frontu i za oslobođenje Srbije.
Kroz Drugi pešadijski puk 1. poziva „Knjaz Mihailo“, ili kako ga je kralj Petar Karađorđević zvao „Moj dični drugi puk“, od 1912-1918. godine, prošlo je 16 hiljada ljudi, između 21 do 31 godine starosti. Više od polovine njih dalo je živote za otadžbinu na svim bojnim poljima na kojima je ratovala srpska vojska. Ovo je bila najbolja jedinica srpske vojske u oslobodilačkim ratovima, koja se, kao po nekom pravilu, uvek borila kada je bilo najteže i najvažnije. „Gvozdeni puk“ je učestvovao u svim velikim bitkama i pobedama srpske vojske, od bitke kod Kumanova 1912. godine, pa sve do oslobođenja Vojvodine u jesen 1918. godine.
Za ispoljenu hrabrost, najvišim srpskim ratnim odlikovanjem, Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, odlikovano je 255 oficira, podoficira i redova ovog puka, a 35 najhrabrijih vojnika odlikovani su čak dva puta istim ordenom. Među njima su i junaci, kapetan Ljubomir Kojović i poručnik Janaćko Jović, obojica poginula prilikom proboja Solunskog fronta. Zastava ovog puka, koja se vijorila na bojištima, mestima strašnog stradanja Srba, takođe je najviše odlikovana zastava srpske vojske.
Autor Olivera Milovanović
Нема коментара:
Постави коментар