Хуманитарно вече за Станковиће

Хуманитрана акција за породицу Станковић са Космета, протекла је успешније, са већим одазивом и подршком као ни једна до сада. По проценама, хуманитарно вече посетило је око 70 људи. Прикупљена су новчана средства као и значајна количина гардеробе!
Сви посетиоци дочекани су у домаћинском стилу уз погачу,со и ракију. Посебна атракција вечери било је хорско извођење pуских народних песама. Захваљујемо се хору Славјаник што су нам изашли у сусрет, одазвали се нашем позиву и увеличали својим наступом вече.
Истичемо посебну захвалност момцима из НСФ-а који су учествовали у самој организацији вечери,
организацији ЧО1903 чији су чланови у великом броју дошли и подржали акцију,
Војводи Браниславу Гавриловићу,
као и момцима из Новог Сада којима није било тешко да дођу.
Бројност, подршка и позитивна атмосфера нам је улила додатну енергију да истрајемо и наставимо са радом.
Још једном исказујемо велику захвалност свима који су нас подржали!
Жувела Србија

Хуманитарно вече за Станковиће!

Револтирани тренутним стањем породице Станковић са Космета (село Одевац), одличили смо да не будемо посматрачи и преузмемо конкретну акцију.
Тим поводом у сарадњи са НСФ организујемо хуманитарно-тематско вече.
Позивамо све заинтересоване да подрже хуманитарну акцију и својим присуством помогну прикупљање помоћи за угрожену породицу Станковић са Космета.
Хуманитарно-тематско вече ће се одржати у петак 12. августа са почетком од 19часова у локалу Руска Тројка у улици Страхињића Бана.
Осим новчане помоћи, прикупљамо и друге видове донација, пре свега у одећи, основним намирницама, кућној хемији и средства личне хигијене.
Покажимо солидарност браћи са окупиране србске територије који су доле опстали захваљујући својој храбрости и челичној вољи.

Примењени национализам-Црни Ђорђе

 Ђорђе Петровић Карађорђе, родоначелник династије Карађорђевић, рођен је у селу Вишевац, на завршетку планинског повијарца који се пружа од Рудника и завршава планином Голубицом, данас између села: Саранова, Лукање, Губеревца, Горње Раче и Бошњана, на левој страни реке Раче у лепеничком срезу. Отац му се звао Петар а мајка Марица (+1811), ћерка Петра Живковића из села Маслошева, у крагујевачкој Јасеници. Година и датум Карађорђевог рођења није тачно утврђен. Ово је случај са многим Србима из тог периода, будући да у време ропства под Турцима није било матичних књига. По некима Ђорђе се родио на дан Св. Георгија - Ђурђиц, 3/15. новембра, по које је и добио име. Ово предање би могло да се прихвати, али је година рођења и до данас спорна. Петрова породица није се дуго задржала у Вишевцу. У једној прилици, кад су тражили да преда оружје, Петар је убио Турчина, због чега је са породицом побегао код свог стрица у село Мраморац а одатле у Жабаре. Ни овде се није дуго задржао, па је на позив некаквог Турчина Мула Хусеина отишао у до тада скоро пусто село Загорицу, где се опет закућио. Из Загорице Петар је отишао у Маслошево, код свог таста Петра Живковића, где ће и погинути 1781. године у једној чарци са тамошњим субашом и његовим људима. После Петрове смрти Ђорђева мајка се преудала за Петронија Тополца из Тополе, кога је узела у кућу. За све то време Ђорђе је служио код сеоских домаћина по разним местима, али је и долазио родитељској кући. 1786. године Ђорђе се оженио Јеленом, ћерком обор-кнеза јасеничког Николе Јовановића из Маслошева. Кум им је био Милисав из Сарановак, стари сват Мијат из Иванче а девер Мијатов млађи брат Паја. Венчао их је поп Александар, син попа Мијата из Жабара, у горовичкој цркви.
    Штитећи част породице, Ђорђе је у једној прилици убио Турчина, због чега је са породицом морао да пребегне у Срем, што су чинили и многи Срби. За Ђорђев прелазак у Срем везује се и смрт његовог очуха Петронија. После Ускрса (12. априла) 1786. године, пошли су на пут Петроније и Марица, Ђорђе и Јелена, Ђорђева браћа Марко, Маринко и Милован и сестра Милица. После напорног пута стигли су су село Стојник, у београдској нахији, где су намеравали да се одморе. У међувремену Петроније се покајао што је оставио своје село, и желео је да се врати. Да не би допао у турске руке, који су већ дознали за ово бекство, Ђорђе је нареди свом побратиму Ђорђу Остојићу да га убије. Пошто Петронија закопају у Црвеној јарузи више села Дучине, цела породица се пребаци преко Саве у Срем, на месту Велико Дубоко најпре у село Јаково а затим у манастир Крушедол. Ту је Ђорђе као шумар чувао манастирску шуму а мајка му Марица са Јеленом прихватила се муже намастирских коза и прављења сира. Како се у то време спремао рат између Аустрије и Турске, то се и Ђорђе уписао у фрајкорске добровољачке чете. Убрзо потом, не могавши да служи у аустријској војсци, Ђорђе је прешао у Србију и са неколико својих пријатеља почео хајдуковати. У току Кочине Крајине (1787-1791) Карађорђе је учествовао у борбама против Турака, као хајдучки харамбаша или као припадник Михаљевићевих фрајкорских чета, заједно са Радичем Петровићем. Учествовао је при освајању Београда, Пожеге и на другим местима. У току овог рата Ђорђе је добио подофицирски чин и одликован Златном медаљом за храброст. После Свиштовског мира 24.јула (4. августа) 1791. године, дата је општа амнестија свим Србима који су учествовали у рату, али је и даље српско питање остало нерешено. Истина, прокламована је и одредба да ће Београдски пашалук добити аутономна права као и Влашка и Молдавија. Изгубувши сваку наду у добру вољу Аустрије, која је Србе и овог пута обманула, Ђорђе је своју породицу из Срема довео у Тополу, направио кућу и почео се бавити земљорадњом. Колико ће се Ђорђе бавити послом својих предака није познато. Зна се да су Срби помагали београдског везира Хаxи Мустафа-пашу против видинског паше Пазван-Оглу-а, и да је Ђорђе учествовао у борбама код Смедерева 1798. године. После помирења Порте и Пазван Оглу-а српска војска је распуштена, па се и Ђорђе вратио свом плугу.

    Уговором о миру између Порте и Пазван-Оглу-а било је договорено да се јаничари из Београдског пашалука могу вратити својим кућама. Одмах по њиховом повратку јаничари су отпочели са својим насиљима над српским живљем. После убиства Станка Арамбашића (јесен 1799), ред је дошао и на Карађорђа, Алексу Ненадовића, Ранка Лазаревића и друге виђеније људе. Ово двовлашће присталица Хаxи Мустафа-паше и јаничара није било дугог века. У децембру 1801. године београдски дахија Кучук-Алија убио је Београдског везира, и сва власт је прешла у руке јаничара. Да би одвојили Пазван-Оглу-а од београдских јаничара, Порта је овима опростила убиство Хаxи Мустафа паше, али је своју одлуку условила постављањем новог београдског везира Хасан-паше из Никопоља. Јаничари су у међувремену завели своју страховладу, која се манифестовала убијањем српског живља, пљачкама, силовању жена и девојака, заводећи право ропско стање. Цео Пашалук био је подељен на четири дахије: Аганлије, Кучук Алију, Мула Јусуфа и Фочић Мехмед-агу. Од фермана из 1793. године, којим су дата Србија самоуправна права, није остало ништа. Међу Србима расте отпор и тихи револт прераста у заверу против дахија. Договори најзнатнијих људи током 1803. године дошли су до знања дахијама, који одлуче да се српски народ обезглави и тиме умири. У току припреме устанка у Србији су била позната два средишта: крагујевачка и ваљевска нахија. У првом се истицао као организатор Карађорђе а у другом Алекса Ненадовић, обор-кнез из Бранковиће. Према договору дахије су саставиле списак виђенијих људи, које је требало посећи. На њему се налазило близу сто људи, међу којима су били кнезови, свештеници и кметови. Овај паклени план дахије су отпочели у Ваљеву, где су на Колубари посекли обор-кнезове Алексу и Илију Бирчанина, 23. јануара 1804. године. Овог дана требало је у исто време побити и остале српске старешине. Тачан број се не зна, али се сматра да је побијено око 95 људи. Устанак је плануо на Сретење 2/14. фебруара исте године у Орашцу. На збору виђенијих људи, Карађорђе је изабран за Врховног Вожда српског народа. Орашачка скупштина је изнедрила за свог вођу, човека који ће свој народ избавити испод турског јарма, под којим је стењао пуних 415. година.

    Од првог дана Устанка Карађорђе постаје централна фугура, покретач и моторна снага свенародног покрета за национално и социјално ослобођење. Он је врховни предводитељ, Господар и Вожд српски, дипломата, државотворац и војсковођа. Активно учествује у преговорима са београдским Турцима у Земуну, с почетка устанка, преговара са босанским везиром Бећир-пашом, одржава везе са Србима у Трсту, Аустрији, Јужној Угарској и Влашкој. Његови кореспонденти су аустријски, руски, турски и француски цар. Упоредо са ратним догађајима, у којима се истиче Карађорђев урођени таленат за организацију, тактику и стратегију, млада српска држава доживљава препород и на унутрашњем плану. Оснива се Правитељствујушчи Совјет, уводе управне, судске и образовне институције, поште (мензулане), регуларна војска, подижу барутане, тополивнице и други војни и привредни објекти. Нарочито су значајни Карађорђеви закони и уставне реформе, које дају Србији карактер правне државе. Без помоћи са стране, српски народ истрајава пуне две године, бранећи тешко стечено слободу. Битка на Мишару и освајања Београда (1806), у којима је показана снага српског оружја и васкрсли дух једног храброг народа, означили су прекретницу у развоју Устанка. Објавом руско-турског рата (27. децембра 1806) Русија налази у Србима поузданог савезника. Од тада ће међусобни контакти бити засновани на узајамним интересима, а Турци постати заједнички непријатељ све до средине маја 1812. године. Руско-турски рат ће у исто време означити почетак тешње сарадње двају православних народа, у коју Карађорђе полаже све наде. Помоћ у оружју, муницији и новцу уредније ће пристизати српским устаницима.

    Наредна, 1807. година, је по много чему значајна за историју Устанка. Руска војска прелази преко Дунава и ратује против Турака заједно са устанцима. На предлог српске депутације у Србију долази руски агент К. К. Родофиникин, који има задатак да усмерава рад Правитељствујушчег Совјета и ради на устројству српске управе. Током наредне две године Карађорђе ће у овој контроверзној личности имати активног сарадника али и љутог противника, коме ће приписати многе недаће српског народа. Његов рад на изради српских закона, устројству Совјета и првог српског Устава,биће нарочито интензивна током 1808. године, када унутрашњи раздори међу старешинама долазе до врхунца. Те године оснива се Велика школа у Београду и основне школе по свим већим местима у Србији. Родофиникин ће исте године понудити нацрт Карађорђевог закона или Правила војена и народња, Правила о устројству Совјета, Правила о устројству судова и друге законодавне акте. Руски утицај одразиће се и на увођење регуларне војске у Србији. Крајем исте године (14/26. децембра) Карађорђе је посебним актом представничког тела проглашен за наследног српског вожда, коме су стрешине дале изјаву верности и оданости.

    Шеста година војевања против Турака (1909) је изузетно богата догађајима и неслућеним обртима на војном и политичком плану. По много чему, трагична, оставила је дубок траг у бићу Србије, а нанела јој тешке ране, од којих се неће опоравити. Понесена идејом коначног обрачуна са Турцима, још више планом ослобођења осталог хришћанског народа испод турског јарма, Србија се неочекивано суочила са далеко спремнијом и бројчано снажнијом војском непријатеља. Почетни успеси српског оружја одушевљено су дочекани од Срба ван Београдског пашалука. У очекивању руске војне помоћи, Карађорђеви устаници су за кратко време освојили нове теорије. Пали су Сјеница и Нови Пазар, нишка тврђава је била под опсадом српске војске, а везе са Црном Гором успешно успостављене. Многе Карађорђеве молбе за помоћ, завршаване су одговорима руског генерала Прозоровског да руски цар није обећао Србима помоћ у људству, као и да при високом водостају Дунава прелазак руске војске у Србију никако није могућ. Битка на Каменици (Чегру) и пад Делиграда приморали су Карађорђа да из офанзиве пређе у одбрану угрожене земље. Неслога међу старешинама, паника изазвана претећом опасношћу и општа мобилизација, наслућивали су општи пад устаничке Србије. Бекство Родофиникина, Петра Добрњца и митрополита Леонтија у Аустрију, још више су уздрмале ионако ровито стање. У овим тренуцима Карађорђе је сачувао присуство духа, и као искусан стратег и војсковођа успео да заустави непријатеља, који се десном обалом Мораве био устремио ка Ћуприји, са намером да освоји комуникације према Београду. Руска офанзива на левој обали Дунава и пад тврђаве Измаил у руске руке, приморао је великог везира да своје трупе повуче са западног фронта. Захваљујући овој околности и спретности врховног српског вожда Србија је избегла највећа катастрофу од почетка Устанка.

    Разочаран у искреност руских генерала, па и самог цара, Карађорђе настоји да своју спољну политику усмери према Аустрији и Француској. Истовремено тражи помоћ и заштиту од оба царства, па макар и по цену губљења самосталности. Највише наде полаже у Наполеона и у његов ауторитет код Турака. Овоме је у првом реду допринео Шенбрунски уговор са Аустријом од 2/14. октобра 1809. године, по којем је Француска добила Горицу, Истру са Трстом, горњи део Корушке, Крањску и Хрватску које је Наполеон ујединио са Далмацијом у једну област под именом Илирске покрајине, са седиштем у Љубљани, и тако се приближно границама Србије. Као залог своје искрености Карађорђе нуди Аустрији Београд, Смедерево и Шабац. Опрезан став Наполеона и аустријског цара Франца I поново користи Русија. На захтев српске депутације руске трупе су ушле у Србију средином месеца 1910. године, привремено скидајући са дневног реда питање самосталности и опстанка младе српске државе.

    На унутрашњем плану Карађорђе изгара на стишавању размирица између аустрофила и русофила, које долазе до врхунца. Војвода Миленко Стојковић се отворено удаљује од врховног вожда, одбија му послушност и ради на своју руку. Против Карађорђа и његових сарадника припрема се преврат. Да би спречила приближавање Србије Аустрији и Француској, русофилска струја успева да издејствује одлазак једне делегације у главни штаб Молдавске армије у Букурешту. Делегација на челу са Миланом Обреновићем захтева од главнокомандујућег Молдавксе армије да руска војска запоседне све српске тврђаве, и једном за свагда прекине са неизвесностима које су пратиле младу српску државу од почетка устанка. Одговор на ове, наизглед, прикривене намере проруске струје, долази у првој половини јануара 1811. године. Скупштина устаничких старешина, одржана у Београду од 8/20. до 11/23. јануара, усваја реформу унутрашње управе, на начин који у Србији до тада није био познат. Уставна реформа, са свим елементима државног удара, приморала је Миленка Стојаковића и Петра Добрњца да се одрекну указаног достојанства и оду у изгнанство, у Русију. Правитељствујушчи Совјет је претрпео нову трансформацију, а Карађорђе постао председник Совјета, са ширим овлашћењима од дотадашњих. Његов положај ће добити у значају и кроз потврду наследног достојанства из децембра 1808, године. Уведена су министарства (попечитељства) и основан Земаљски или Велики Суд.

    Доласком генерала Кутузова на чело Молдавске армије Србија почиње уредније да добија оружје, муницију и новац од Русије. Победа његове војске над војском великог турског везира код Рушчика (2/14. октобра 1811. године, означила је нову фазу у односима ове две велике силе. Нашавши се у окружењеу са 36.000 војника, на левој обали Дунава, велики везир је био принуђен да отпочне преговоре са Кутузовим, који су званично отпочели 19/31. октобра 1811. Постављено је и питање судбине Србије. Истовремено воде се тајни преговори Наполеона са Аустријом и Пруском, који су довели до закључења уговора о савезу од 2/14. марта 1812. године. Аустрија је добила Галицију у замену за Илирске провинције, а Турска, којој је гарантована неповредивост, позвана да приступи савезу против Русије. У гроничавој атмосфери Кутузов је журио да са Турцима закључи уговор о миру, до којег је дошло 16/28. маја у Букурешту (Букурешки мир). Судбина Србије била је одређена одредбом члана XIII овог уговора о миру. Овај Божји мир, како га је назвао руски цар Александар, означио је почетак краја првог српског устанка. Русија је пред претећим налетом велике Наполеонове удружене армије жртвовала Србију, а њен народ предала у руке вековног непријатеља. Амбициозни план руског адмирала Чичагова и Карађорђа, назван Јадранска експедиција, пао је у воду, а с њим и све наде Србије у истеривање турског живља и Босне и Херцеговине. Та прилика за стварање Велике Србије, у границама Душановог царства. Србима се никада више неће указати. Наполеон је тако постао зла коб Србији, чији поход ће омогућити муслиманском живљу да остане у српским просторима и до дана данашњег. Дошло је до повлачења руских трупа из Србије и Карађорђе остављен без помоћи, покушава дипломатским путем да одложи одредбе Букурешког уговора о миру, које се односе на Србију. Султан одбија све српске предлоге па и предлог о општој амнестији. Повољан исход руско-француског рата и пад Наполеона, није донео никакве промене у положају Србије. Окренут коначном обрачуну са Наполеоновом Европом, цар Александар I jе заборавио на своја обећања према Србији, не помишљајући да новонасталу ситуацију искористи и повољно реши српско питање. Заузет стварањем шесте коалиције, руски цар већ 16/28. фебруара 1813. године ступа у савез са Пруском, којем ће, пет месеци касније 31. јула (12. августа) приступити и Аустрија, доскорашња Наполеонова савезница. Европа постаје поприште дипломатских али и војних окршаја на два фронта: један између великих сила Европе а други између Турске и њене бивше провинције Србије. Овај други фронт се драматично приближавао свом крају. Турска се током зиме 1812/1813. и целог пролећа убрзано спремала да нападне Србију са великом војском, добро опремљеном и по својој снази већом него у многим бојевима са Русима. Користећи се жестоким обрачуном европских сила Француске и Русије. Турска се као шакал бацила на немоћну жртву, која је остала без заштитника. Тешко стечену слободу, за коју су гинули и храбро је бранила пуних девет година, Срби нису могли да сачувају. Старе ране нису још зацељене да би нове могле да се приме без роптања. Прокламација о народној светој војни, коју је српски вожд издао, био је најбољи одговор вековном непријатељу на његове претње да поврати изгубљену провинцију и умири побуњене невернике. Мала и ослабљена Србија била је ипак лак плен отоманским завојевачима. Народ је поново пао под турску власт, која се, по нечувеним репресалијама, прочула по целом свету. Сто хиљада људи пребегло је преко Саве и Дунава, а многи у земљи уништени огњем и мачем Османлија.

    Врховни вожд Србски пребегао је у Аустрију, заједно са својом породицом и блиским сарадницима. Под условима строге интернације Карађорђе је најпре дошао у манастир Фенек, одакле је пребачен у Петроварадин, заједно са највишим српским старешинама. Сматрајући да нису довољно одвојени од народа, бечки Ратни савет је Карађорђа и најближе сараднике преместио у Штајерску. Уместо да им се дозволи одлазак у Русију, како им је обећано, стављени су под посебан режим државних заточеника. Пред очима је лебдела судбина грофа Ђорђа Бранковића, за кога су знали да је 22 године, све до смрти, био заточен у Хебу, у Чешкој. Питање пресељења српских старешина и око 200 породица из Аустрије у Русију било је решено у августу 1814. године. Отпутовали су 17/29. септембра исте године, и у Хотин стигли 26. октобра (7. новембра), где су добили омања имања и пригодан смештај. После четири месеца Карађорђе је добио одобрење да допутује у Петроград ради аудијенције код цара. На ову прилику чекаће пуних девет месеци. Осим куртоазности руски цар му ништа више није пружио. У Србији је на његово место дошао Војвода Милош Обреновић, који је током Другог устанка успео да од турске управе издејствује одређене привилегије. Његови изасланици сматрани су легитимним преговарачима са руским властима. У току боравка у Петрограду Карађорђе ступа у везу са грчком организацијом Хетерија, гајећи наду у скоро ослобођење српског народа. По повратку у Хотин Карађорђе настоји да за свој план придобије и још неке војводе. Најпре се одупире покушају руских власти да са Србима пређе преко Дњестра, и тамо образује војну крајину, неку врсту штита према Турској, попут козачких племена. Немирног духа, оптерећен идејом да је он једини позван да ослободи српски народ од вековног тлачитеља, Карађорђе са још два сапутника долази у Србију, и ту, по налогу кнеза Милоша, бива убијен у Радовањском Лугу, код Велике плане, у срезу Јасеничком. Његову главу послали су најпре у Београду а потом у Цариград. Овај гнусан чин десио се у зору 13/25. јула 1917. године, на св. Арханђела Гаврила летњег. Тако је окончан живот једног од највећих српских вођа.

    Династија Обреновић, која је до тада била у духовном сродству са Карађођевићевима, постаће најљући непријатељ његовим потомцима. Цео деветнести век биће обојен династичким борбама за власт у Србији. Карађорђев дух лебдеће над Србијом, као анђео чувар, кога су смакнули његови људи. Његова популарност временом је прерасла у живу легенду и ван граница устаничке Србије. Црногорски митрополит у међусобном општењу називао га је ујединитељем српског народа, а хришћански живаљ изван Београдског пашалука гледао је у њему божјег изасланика. Аустријски Срби сматрали су га својим царем, који ће их избавити из руку туђинаца и иновераца. И данас Срби у њему гледају свог идола, под чијим стегом су спремни на нове подвиге. О њему је најбоље сведочанство оставио познати историчар и Карађорђев савременик Лазар Арсенијевић Баталака. Он га узима за особита мужа којег је провиденије одлучио да пошање да спасе угњетени и подјармљени народ. Имао је повисоко, одвећ снажно тело, уста дугим мучењем стална, тврда; чело повисоко, мислеће, одважно, говор кратак, решитељан, печат огњене делателности на себи носећи. У свима овим знацима просијавао је силан, свеобухватајући постојан, прозирујући, стварајући и рушећи дух, и уливаше сматраоцу страхопочитање, а угњетеном надежду, поверење и преданост. Важност предузетог дела, ослобођења отечества савршено схватајући, био је увек озбиљан и трезвен, а повремено му благо увек пред очима имајући; био је правдољубив, одвећ строг и неумољив, тако да је и самог оца жртвовао отечеству, а брата правди... Ова озбиљност била је поглавита черта његовог карактера и онда кад је само себи и својима живио, кад бреме ослобођења народног још није био на себе примио, срођена с достојним честољубијем. Никад, ни у шали, није допуштао да се ко с њим титра. Одвећ штедљив у времену, није никад седио беспослен, па и онда кад су му народна дела мало одпочинути дозволила: орао је, сејао, жњео, косио, копао, крчио. Кад су га народне потребе позивале, ништа га није могло задржати,ништа од намере одвратити, преко мере делателан и нетрудим, летио је дању и ноћу, по олуји и по жеги, без шатора, шилтета и јастука, без чибукчије и без мутвака и мутвачка такума, задовољавајући се и тада, као и свакада, простом раном; у мрс сувим месом или сиром, а у пост папулом од пасуља и погачом, које је покрај чутурице са ракијом са собом носио, и са својим момцима дружески и братски делио. Небо му је било покривало, земља постеља, бисаге поглавље, а љубав к народу крепителни сан. Само оваквим својствима и оваквим поступањем могао је Црни Ђорђе онолико уваженије, поверење и љубав народа придобити, а у супарницима страх и ужас побудити.
    Одликован је руским орденом Св. Ане I реда, руски цар му је поклонио бунду од самуровине и сабљу са натписом: Заштитнику Православнија вери и отечества. После одласка у емиграцију, 1814. године, Карађорђе је од руског цара дариван титулом руског царског генерал-лајтнанта и Орденом Александра Невског. Карађорђево тело је најпре сахрањено поред једног бреста, око сто метара од места погибије. Одатле је потом пренето у Тополску цркву. У Задужбину краља Петра I пренето је 7. септембра 1930. године.

    Јелена, жена Карађорђева је ћерка јасеничког обор-кнеза Николе Јовановића и Босиљке, сестре Јанка Николића из Маслошева. Рођена је око 1765. године у селу Маслошеву. Њен отац имао поред Јелене синове Ивана, Марка и Јована и још једну ћерку удату за Марка Филиповића у Јагњило. Јелена је рано остала без родитеља па је живела код своје сестре и зета Марка у Јагњилу. За Карађорђа се удала 1786. године у својој 21. години. У браку су имали седморо деце: синове Симу, Александра и Алексу и ћерке Саву, Сару, Полексију и Стаменку. Њен живот је од удаје везан за Карађорђа као животног сапутника. После доласка из Срема у Србију, живи уз Карађорђа и децу у Тополи. У току деветогодишњег ратовања српских устаника, Јелена у Тополи испраћа и дочекује свог славног супруга, са њим дели радост победе и тегобе које га свакодневно погађају. Са њим ће поћи у емиграцију 21. септембра 1813. године, у Срем, а потом у Бесарабију. После Карађорђеве погибије, уз малу царску помоћ, живеће у Хотину са својом децом, борећи се да их школује и изведе на пут. Одбивши да се са породицом пресели у Новомиргород, по наредби царске власти, изгубила је Карађорђеву пензију и остала без икаквих средстава за живот скоро пет година. Живела је у то време такорећи од милостиње коју су јој давали пријатељи и месне руске власти. Била је принуђена да прода једна кола само да би могла да издржава сина Алексу у школи и Кишиневу. Ослањала се на помоћ зетова Антонија Пљакића и Тоше Бојанића. Веома тешко подноси живот у избеглиштву, и настоји да се што пре врати у отаџбину. Често побољева и стално моли руске власти да јој омогуће повратак у Србију. У септембру 1830. године доживеће да јој умре од јехтике син Алекса. Обраћа се и свом куму Милошу Обреновићу да јој одобри улазак у земљу, што ће овај одуговлачити изговорима да за то није дошло време. Најзад је руско министарство спољних послова 27. децембра 1830. године известило управника Бесарабске области да се Јелени може издати пасош. Уз помоћ војводе Јеврема Ненадовића Јелена и њена породица добили су пасош 10/22. априла 1831. године за излазак из Русије. Нада да ће се ускоро вратити у своју Тополу, убрзо се изјаловила. У пасошу су поред Јелене били назначени син Александар, снаха Персида, унук Георгије (Ђорђе), ћерка Стаменка, њен син Кузман и ћерка Јелена. Од послуге били су Аврам Поповић и жена му Јелена, Иван Јаковић, слуге Цигани, Григорије Лучер и два дечака: Николај и Григориј. Са овом породицом кренуле су у Србију породице Јакова Ненадовића, Антонија Пљакића, Велисава Манојловића, Јеврема Ненадовића, Јанка Поповића, Милоша Сарановца и други. Међутим, док је осталима било допуштено да уђу у Србију, међу којима и Карађорђевој ћерки Стаменки и зету Тоши Бојанићу са децом, Јелена је морала да се из рибничког карантина врати у Влашку, у место Чернец. Из Влашке ће Јелена написати кнезу Милошу једно писмо пуно бола, жалећи се што њој није дозвољено да се врати у родни крај после толико година странствовања. Оставши без руске пензије, без могућности да се врати у отаџбину, Јелена је са породицом дошла у тешку материјалну ситуацију. Због тога се обратила 16/28. децембра 1832. године молбом руском цару да јој врати укинуту помоћ. Жалила се и на кнеза Милоша, који је пуних 18 година користио Карађорђеву имовину, присвојио његове ствари, орден Св. Ане првог степена, сабљу окићену бриљантима и златом са натписом; за храброст заштитнику православне вере и нека друга документа. Заузет државним пословима кнез Милош је потпуно заборавио на Јеленину породицу, Тек 1835. године одредио је годишњу помоћ од 500 талира, коју није ни послао. После четири године, 20. маја 1839. године примиће 2.000 талира. У Србију је најзад ступила по доласку на власт Милошевог сина Михаила, крајем 1839. године, или осам година по доласку у Влашку. Наиме, 17/29. августа те године њена породица стигла је у карантин у Извору. Неколико дана потом обрели су се у Неготину. Будући да Михаило још није био постављен за кнеза српског Совјет је писмом обавестио Јелениног сина Александра да се до тога времена претрпи. Крајем септембра Јелени је саопштено да јој је допуштено да дође у Београд. Новине Србске од 7/19 октобра 1839. године у броју 44, донеле су ову вест: 5. текућег месеца приспела је овде у Београд госпођа Јелена, супруга блаженопочившег врховног вожда србскога господара Ђорђа Петровића, са својим унуком; а син и проча фамилија по наредби правитељства доћи ће овамо такође до неки дан. Истог дана Совјет је одлучио да се и Александру дозволи да са породицом дође у Србију.

    После пуних 26 година, проведених у избеглиштву, Карађорђева породица се нашла на тлу својих предака. Дочекана је од Београђана са великим занимањем, тако да је кућа Јеленина стално била опседнута пријатељима. Јелена се стално настанила у Београду, али је одлазила и у Тополу кад год јој је то време дозвољавало. Нарочиту пажњу показивао је Крађорђевој породици кнез Михаило и кнегиња Љубица. Окружена љубављу својих суграђана и пријатеља, Јелена није дуго живела. У првом извештају из Београда од 29. јануара види се да је била тешко и скоро смртно болесна. Пре смрти изјавила је да, ако јој се што деси, да је однесу у Тополу место њених најслађих опомињења. Умрла је у ноћ 28. јануара (9. фебруара) 1842. године (среда), у својој 75. години живота. Новине Србске од суботе 31. јануара донеле су још једном њену последњу жељу да се сахрани у Тополи где и њеног почившег супруга кости леже. Исти лист је у свом броју од суботе 7. фебруара пренео читаву церемонију њене сахране. На сахрани је била и кнегиња Љубица, која је покојницу испратила до Тополе. Та вест, објављена на првој страни Новина Србских гласи: "Београд, јануара 30. после подне одржано је овде торжествено опело покојне Госпође Елене Карађорђевице. Сам је Високопреосвјашчењејшиј Г. Митрополит са шест Свештеника и два Дијакона погребно свјашченодејство чинио. А сва овдашња младеж школска, и безбројна мложина људи је до у Палилулску цркву погреб одпратило. Спровод је ишао од обиталишта покојнице прво у катедралну цркву, гди се опело са сваким торжеством чинило. Из ове цркве је после ишао у палилулску, и изишавши пред варош-капију, докле га је Свети Књаз допратио, ту се стало, те су богомоленија наново чињена, по којима је Високопреосвјашчењејши Г. Митрополит одатле вратио се, а спровод под начелничествовањем Високопречестњејшег Г. Архимандрита к Палилујског цркви отишао, почем се у путу на пијаци Теразија опет стало и Богу молило. У овој цркви су последње молитве свршене и тело у њој на преноћиште остављено. А сутрадан је на соницама од Књажеског Двора у Тополу однешено, те је тамо ондашњој цркви сарањено. Светла Госпођа Књагиња Мати је покојници ту част учинила да је и сама до у Тополу одпратила је, и онде при погребу била. Свуда, кажу, по местима, у која су долазили, многи се народ скупљао, и местни житељи за душу давали. У саму пак Тополу на опело и погреб са свију страна се народ стекао. Покојница је 70. година поживела, Бог да јој душу прости." А само седам месеци касније, 2/14. септембра, њен син Александар ће бити од народа изабран за новог кнеза Србије, наместо кнеза Михаила. Из цркве у Тополи пренета је у Задужбину краља Петра I на Опленцу, 24. априла 1912. године, и положена у
                                                       нишу десно од северне апсиде.

За Отаџбину бори се!

За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости. Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну .Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и "љуте битке, муке свакојаке", и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника — све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине.

Песме Победе-Добровољци 1941-1945

У сарадњи са Четничком Омладином 1903, израдили смо диск у нашем издању са песмама Победе Српског Добровољачког Корпуса. На диску се налази 11корачица са додатком три песме, Марш Сибирског Пука, Песма Сибирских Стрелаца и Жали Жаре.

BORBA VEC SE BLIZI KRAJU

Borba vec se blizi kraju
I dusmana nestaje
Zemlja blista sva u sjaju
Novo doba nastaje
Srpske cete slava krasi
I zahvalnost naroda
Crveni se plamen gasi
I svice nam sloboda
Miran pokoj junacima
Sto za narod padose
Nek’ je slava svima njima
Sto zivote dadose
A mi cemo dalje ici
Dok zlotvoru dodje kraj
Pobedi ce cete stici
I doneti zemlji raj

JA ZNAM SVOJ CILJ

Ja znam svoj cilj i put svoj znam
Ja znag kuda cu poc’
To nije blizu ja to znam
Al’ ja cu ipak doc’
U cilj taj dalek uperen je cvrsto pogled moj
I put ka tome svetom cilju jedini put je moj
Za cast i slavu Srbije napred cu ici ja
S’ jedinim glinkom na usnama “Zivela Srbija!”

JEDAN ZA SVE – SVI ZA JEDNOGA

Mi nismo nikad klonuli duhom mada su teski casovi nasi
Nasa su srca prepuna vere zato se niko patnji ne plasi
“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu
I gde god budes otis’o druze,na istok,zapad,sever il’ jug
Neka te jedna misao vodi da uvek budes najverniji drug
“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu
Secaj se uvek palih drugova,nek’ misao na njih uspomene budi
Njihovo ime pronesi svuda i kazi svima da su bili ljudi
“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu

JUNACKI SRBSKI
Junacki srbski pukovi hrkle i dobrovoljci spremni su svi
Da ti slobodu donesu majko,majcice mila,Srbijo
S verom u Boga bore se oni a snazna pesma poljem zvoni
Zeljnu slobodu oni ti nose,majcice mila Srbijo
Zivote svoje dali smo tebi,i majke nase,sestre,bracu svu
Mi smo sad tvoji majcice mila,majko nasa Srbijo

MI ZNAMO BORBU

Mi znamo borbu sto nas ceka
Teskoca svesni smo mi svih
Al’ kao vodoplavna reka
Mi lako prelazimo njih

Hajd’ u Zbor buducnost tu je nasa
Hajd’ u Zbor,tu drugovi su svi
Prepuna je strpljenja nam casa
Kad dedovska krv u nama vri
Hajd’ u Zbor!

Ta borba znamo laka nije
Trnovit,mucan put je taj
Al’ slava na njemu se krije
I novog sveta novi sjaj

Hajd’ u Zbor buducnost tu je nasa
Hajd’ u Zbor,tu drugovi su svi
Prepuna je strpljenja nam casa
Kad dedovska krv u nama vri
Hajd’ u Zbor!

Sloboda se kroz borbu stice
Junastvom krci se put njen
Iz krvi zrtvi ona nice
A smrt je samo jedan tren

Hajd’ u Zbor buducnost tu je nasa
Hajd’ u Zbor,tu drugovi su svi
Prepuna je strpljenja nam casa
Kad dedovska krv u nama vri
Hajd’ u Zbor!

MRTVI NISTE

Mrtvi niste,o druzi mili
Jos se cuje vas gromki glas
Vas duh silni u nama zivi
Vasa dusa lebdi izmedj’ nas
Vi ste posli ucitelju svome
A u tezak i krvavi boj
I za nasu lepu misao Zbora
Vi ste dali mladjan zivot svoj
A kad dodje do sudnjega casa
I poslednju rec kad dade Bog
Svi ce znati da ste hrabro pali
Za slobodu i za Kralja svog
Pocivajte druzi sad u miru
Vase delo nastavljamo mi
A slobode kada danak sine
Steg pobede nosicete vi

NA SUNCU ORUZJE NAM BLISTA

Na suncu oruzje nam blista
I trube sad ori se zvuk
Po ulici gordo prolazi
Nas junacki Dobrovoljni puk

Za cast otadzbine napred idemo
Zastavu pobede smelo dizemo
Napred napred drugovi,Srpski dobrovoljci
Napred napred drugovi,Kralja Petra borci

Otvoreni prozori sirom
I narod nas rado gleda
Dobrovoljci slute o sreci
Sto ce borba vec sutra da da

Za cast otadzbine napred idemo
Zastavu pobede smelo dizemo
Napred napred drugovi,Srpski dobrovoljci
Napred napred drugovi,Kralja Petra borci

A sutra pak cim zora svane
I trube zaori se zvuk
Iz grada u borbu odlazi
Nas junacki Dobrovoljni puk

Za cast otadzbine napred idemo
Zastavu pobede smelo dizemo
Napred napred drugovi,Srpski dobrovoljci
Napred napred drugovi,Kralja Petra borci

PESMA IZGNANIH

Muk je,bol i patnje delo duha zlog
I krv sto se lije,krv je brata mog
Jer vi ste nasi,kosti nase kost
I krv nase krvi sto nam dade Bog
Sva Bosna,Srem,Hercegovina sva
I srpski jug I sever nam je drug
Svud’ bol I jecaj,suze brata mog
I sestrice bolne sto nam dade Bog
Vec tutnji korak,dolazimo mi
U srecnoj zemlji bicemo tad svi
S verom u Boga,a za Kralja svog
U divnoj slobodi sto ce dati Bog

SRPSKA TRUBA

Srpska truba snazno trubi
Skuplja sad pod svoj seg mladost svu
Drug do druga zemlju ljubi
Zato zivot ce svoj dat’ za nju

Novi duh i nove snage nosi sada
Zeljna mladost reda,rada
Novi duh I nove snage nosi sada
Kralja Petra vojska mlada

Preko trnja,preko stenja
Svome cilju se blizimo mi
Snaznim duhom sve se menja
Zato cemo i smrt snositi

Novi duh i nove snage nosi sada
Zeljna mladost reda,rada
Novi duh I nove snage nosi sada
Kralja Petra vojska mlada

Jurisajte koji niste pali
Dat za borbu poslednji je znak
Satret’cemo glavu azdaji
Novom zorom razbicemo mrak

Novi duh i nove snage nosi sada
Zeljna mladost reda,rada
Novi duh i nove snage nosi sada
Kralja Petra vojska mlada

VEC KUCA CAS

Vec kuca cas poslednje borbe nase
I orli beli spremni su za let
Ni same smrti oni se ne plase
I nju bi pre no ovaj zivot klet

U Zbor,u boj,sva omladina stupa
Za drugom drug,za bratom brat,junaci slave nove
U Zbor,u boj,sav narod hrli skupa
U Zbor,u boj,jer otadzbina zove

Nek’ tresti grom
Nek’ urla nepogoda
Poslednji to je boj,sa teskim zlom
Za zivot nov,za cast I slavu roda
Za red I rad,za mir u domu svom

U Zbor,u boj,sva omladina stupa
Za drugom drug,za bratom brat,junaci slave nove
U Zbor,u boj,sav narod hrli skupa
U Zbor,u boj,jer otadzbina zove

Zavet smo svoj mi otadzbini dali
Da stare slave vratimo joj sjaj
Pa makar svi do poslednjega pali
Mi zavet sveti ispunicemo taj

U Zbor,u boj,sva omladina stupa
Za drugom drug,za bratom brat,junaci slave nove
U Zbor,u boj,sav narod hrli skupa
U Zbor,u boj,jer otadzbina zove

ZASTAVE NASE

Zastave nase gordo se nizu
Na vrhovima visokih gora
Dok Dobrovoljci pobedi stizu
I lepsih dana svice nam zora
Mocni i silni pukovi nasi
Ka cilju svome stupaju smelo
Da smene one sto zivot dase
I da zavrse njihovo delo
I onda kad nas ne bude vise
Kad smrt nas crna podigne gore
Nasa ce dusa ipak da dise
U grud’ma onih sto se jos bore
Mocni i silni pukovi nasi
Ka cilju svome stupaju smelo
Da smene one sto zivot dase
I da zavrse njihovo delo

АНТИКОМУНИСТИЧКА МИЛИЦИЈА!

"Треба потпуно и одлучно избацити све туђинске политичке шеме (демократску, фашистичку и комунистичку), па да потражимо и нађемо један политички систем који би одговарао духовним, моралним, историјским, државним и социјално –економским интересима српског народа. Дакле један потпуно народни политички систем, саобразан народној индивидуалности српства, далеко од свих страних калупа.

Суштина, биће и разлог постојања комунизма је баш и једино у томе да у прах и пепео сруши целокупни национални поредак, све његове тековине, цео његов систем постојања, целокупно његово устројство одбране и опстанка: цркву, монархију, традицију, уставност итд.
Комунизму нација не само да није последња рупа на свирали већ је једна од највећих сметњи за диктатуру пролетеријата и стварања светске наднародне и противнародне црвене сатрапије са синовима „изабраног народа“ јеврејством на челу.
Комунизам је органски израстао из труле демократије тако да су они: злотворни комунизам и злочиначка либерална демократија нераздељиво везани.
Ђаволска их нека симпатија веже: њихова заједничка колевка. Јер је комунизам, само у већој мери безбожан, као буржоаско-демократски либерализам. Јер је комунизам, само у већој мери, себичан и прождрљив. И буржују и пролетеру стомак је врховни закон и највећа вредност.
Тајни, невидљиви, анонимни покретач „великих демократија“ била је свесветска поробљивачка политика, културна и капиталистичка воља јеврејства са њеним централним осовинама: капитализмом, масонством, демократијом и комунизмом."
Протојереј Димитрије Најдановић, 1944.
„Ми Срби нисмо бољшевици. Ми смо домаћини. Ми чувамо своју породицу, своју прадедовску веру, своју народност, своја поља и имовину. Ми хоћемо да останемо оно што смо: Срби. Свој за свога. Ми се боримо против комунизма, али и против свакога онога који ремети српски ред.“
Ђенерал Милан Недић
"Деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанисија Буковичког, или једног новог Хаџи Ђере и Хаџи Рувима.
Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале - светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма."
Отац Јустин Поповић

"Никада, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих Владара и њихове успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега загрејати топли зраци вратившег се сунца."
Димитрије Љотић, Ми смо за Краља, без услова и гласања!
"Демократија је старија сестра комунизма, из исте породице, од истог индивидуалистичког оца. И комунизам и демократија разбијају заједницу: комунизам кроз борбу класа, а демократија кроз грађански рат политичких странака."
Димитрије Љотић

АКЦИЈА ЗА МАЛОГ МАРКА!!!

Marko je 24.10.2010. godine rođen u dobojskoj bolnici, odakle je odmah po rođenju upućen u kliniku za dječije bolesti Banja Luka, jer je poplavio i veoma ubrzano disao. U klinici u Banja luci Marka je pregledao dr.Stevan Bajić, pedijatar-kardiolog, koji je utvrdio dijagnozu „ATRESIO ARTERIAE PULMONALIS, VSD OUTLET SA PERIMEMBRANOZONOM EKSTENZIJOM DAP MAPCA-S“.

Od tada je Marko doživio 10 kateterizacija i 3 operacije na otvorenom srcu!

Za napomenuti je da Marko od rođenja izuzetno slabog apetita, veoma brzo i lako se zamara i nema snage.

Markovo bolničko liječenje u Italiji plaća Regija Emilija Romanja, a u ovoj grupi se skuplja novac za troškove Markovog liječenja dok je u Doboju, lijekove za njega, transport do Italije, boravak Marka i mame Vanje u Italiji u fazama kad je bolje da ne borave stalno u bolnici (kao zaštita od infekcija koje Marko zbog slabijeg imuniteta jako lako dobije)...

Više detalja Vanjine i Markove priče možete vidjeti ovdje:
https://www.facebook.com/groups/329310413830492/doc/329619827132884/

SBERBANK
UPLATA U KM
Žiro račun: 567-541-59000863-08

DEVIZNI RAČUN:
EUR 69209109003
USD 69209100002
CAD 69209100010
AUD 69209100028
GBP 69209100036
CHF 69209100051
DKK 69209100069
NOK 69209100085
SEK 69209100093
IBAN: BA395675415413331481
SWIFT: SABRBA2B

Uplate iz inostranstva putem PayPal-a, na brane_doboj@yahoo.com.

Kontakt tel 00387 65 672 842

Русија није држава-Русија је Империја

Свима је познато да су руско-српски односи увек били посебни. Међутим, и у руском и у српском друштву до данашњег дана постоје дијаметрално супротна мишљења о суштини тих односа, о улози Русије у историјском развоју Србије и о подударању (или неподударању) националних интереса двеју земаља.
Средњи век: св. Сава и руски манастир
Један од првих примера руске подршке Србији (наравно, реч „подршка“ се ту може само условно употребити) може се наћи још у средњем веку. Растко Немањић, син Стефана Немање (данас у православном свету познат као свети Сава), који је желео да се замонаши на Светој Гори, сакрио се 1191. у руском манастиру светог Пантелејмона од потере коју је за њим послао отац са намером да га врати кући. Касније се у Русији шири култ српског светитеља, да би се коначно усталио већ у 17. веку.
Официри Српског хусарског пука у руској војсци (1763-1776). Због демилитаризације Војне границе локалним Србима је претила опасност да постану зависни сељаци, тако да се већ 1750-их на југу Русије оснивају војничке колоније српских досељеника.
18. век: Нова Сербија и Славеносербија
До праве активизације руско-српских контаката долази у првој половини и средином 18. века. Већ за време Петра Великог разматрана је могућност да се Србима пошаљу руски учитељи, а 1720-их и 1730-их Максим Суровов и Емануил Козачински стижу из Русије у Сремске Карловце и ту организују просветитељску мисију, ширећи руске књиге међу овдашњим Србима.
У исто време први српски граничари одлазе у Русију и тамо ступају у службу, вођени тежњом да се ослободе притисака којима су били изложени у Аустријској Империји. Због тадашње делимичне демилитаризације Војне границе локалним Србима је претила опасност да постану зависни сељаци, тако да се већ 1750-их на југу Русије оснивају војничке колоније српских досељеника. На територији садашње јужне Украјине основане су две колоније: Нова Сербија и Славеносербија. Постојале су све до 1764.
19. век: Русија и Први српски устанак
Русија је значајну помоћ пружила Србима за време Првог српског устанка. Император Александар I је већ 1804. у сусрету са српском делегацијом обећао како дипломатску, тако и финансијску подршку. Срби су на челу са Карађорђем хтели пре свега војну подршку, између осталог и увођење руских трупа на територију Београдског пашалука. Русија је, међутим, и сама од 1806. била у рату са Отоманском Империјом и Наполеоновом Француском (а 1808-1809. још и са Шведском), тако да је у помоћ Србима могла послати само одред од хиљаду војника, што је изазвало незадовољство вођа устанка. Па ипак, и поред тога што је устанак угушен, према условима Букурештанског мира, склопљеног 1812. између Русије и Турске, Србија је добила право на аутономију, што је допринело даљем формирању њене државности. Било би неправедно оптуживати Русију за „издају“ Србије, узимајући у обзир поменуте околности. Русија је у тадашњим геополитичким условима учинила све што је од ње зависило (и што је било могуће).
Крај 19. и почетак 20. века: Русија или Аустроугарска?
Ни стицање независности Србије 1878. није прошло без руског учешћа. За време руско-турског рата 1877-1878. у свим фазама преговора Русија је захтевала независност Србије. По завршетку рата Србија је поред независности добила и проширење територије.
Па ипак, још пре краја рата Србија на челу са кнезом Миланом Обреновићем почиње да се окреће Аустроугарској. Краћи период руско-српског савезништва на званичном нивоу наступа тек када 1903. на престо долази Петар I Карађорђевић. Србија је тада ушла у отворени конфликт са Аустроугарском (чак је вођен и прави царински рат између ових двеју земаља), а са Русијом су у исто време потписани нови трговински уговори, краљ Петар је 1910. посетио Русију, а своју ћерку Јелену је дао за Ивана Константиновича из императорског дома Романових.
Анђео-победник на Новом гробљу у Београду чува руске војнике пале у Првом светском рату. Фотографија: Росијска газета / Александар Марковић.
20. век: Први светски рат
Посебно место у односима двеју земаља заузима Први светски рат. Још увек је присутно мишљење да је „Русија тада заратила због Србије“, и да би се тај рат могао избећи само да је Русија заузела неку другачију позицију. Међутим, 1914. је ситуација у Европи била таква да се рат није могао избећи, и за његово избијање био је довољан најмањи повод. Осим тога, чим је Аустроугарска објавила рат Србији Русија је предложила да се одржи конференција на којој би конфликт био регулисан, и тек када тај покушај није успео прогласила је мобилизацију. У току рата, чак и када је стање на фронтовима за њу било критично, Русија је непрекидно помагала Србији оружјем и муницијом, иако је и сама руска армија у том погледу трпела велику несташицу.
После дугог периода захлађења у односима, кнез Павле Карађорђевић се 1940. зближио са СССР-ом када се над Београдом надвила опасност од рата са Немачком и Италијом. Фотографија из слободних извора.
20. век: Захлађење и окретање СССР-у у новим проблемима
После формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца искључена је свака могућност да Совјетска Русија (а затим СССР) подржи нову државу. Владајућа династија Карађорђевића била је у родбинским везама са династијом Романових, а у земљи је живео велики број „белих емиграната“, што је било сасвим довољно за антагонизам између двеју држава. Тек 1940, када се надвила опасност од Италије и Немачке, кнез Павле Карађорђевић одлучује да се сближи са Совјетским Савезом. Те године се успостављају трговински, а затим и дипломатски односи између СССР-а и Југославије.
20. век: Црвена армија ослобађа Југославију од окупације
Ситуација се изменила са почетком Другог светског рата, после напада нацистичке Немачке на Југославију и почетка грађанског рата на њеној територији. Совјетско руководство је 1944. успоставило контакте са Јосипом Брозом Титом и његовим окружењем, и исте године је кренула испорука оружја, муниције и лекова југословенским партизанима. Црвена армија је у јесен стигла до граница Југославије и Тито је рачунао да ће она помоћи партизанима у борби против хитлероваца. И заиста, Црвена армија је заједно са партизанима успешно учествовала у борбама на територији Србије и Војводине, а у октобру су заједничким снагама ослободили Београд.
Погрешно је мишљење да је СССР на тај начин допринео успостављању комунистичког режима у Србији. Прво, и западни савезници су од 1944. пружали Титовим партизанима помоћ (између осталог и војну), а друго, када је Црвена армија ослободила Србију, 1945. је формирана коалициона влада уз учешће чланова владе у избеглиштву. У Југославији је једнопартијски систем уведен тек 1946. као резултат унутарполитичке борбе, и то никако није био непосредан резултат уласка јединица Црвене армије на територију Србије.
Грађани Београда 25. октобра 1944. поздрављају совјетске војнике ослободиоце.
20. век: Тито - од Стаљина до Хрушчова
Чувени конфликт између Стаљина и Тита избио је 1948, услед чега односи двеју држава остају напети све до доласка Н.С. Хрушчова на власт. Па ипак, и касније су постојала неслагања. На пример, Совјетска армија је исте године угушила устанак у Мађарској, и тим поводом је Москва наставила да оптужује Савез комуниста Југославије за „ревизионизам“. Другим речима, и у Хрушчовљево време су односи између СССР-а и СФРЈ били сложени.
Па ипак, било је и позитивних страна у билатералним односима двеју земаља. На пример, Совјетски Савез и Југославију зближио је негативан однос према режимима Мао Цедунга у Кини и Енвера Хоџе у Албанији. После Титове посете СССР-у 1962. и његовог излагања на седници Врховног совјета СССР-а није било више говора о ранијим идеолошким оптужбама. Односи између СССР-а и СФРЈ коначно су нормализовани. Разуме се, СФРЈ као „полукапиталистичка“ држава није могла рачунати на озбиљнију подршку СССР-а, али Југославији таква подршка није ни била потребна, утолико пре што је она била један од оснивача Покрета несврстаних и спроводила сопствену спољну политику.

Крај 20. и почетак 21. века: Од Јељцина до Путина
После распада СССР-а и СФРЈ односи су се успостављали између Руске Федерације и Савезне Републике Југославије (од 2006. Република Србија).
За време Јељцина спољна политика Русије умногоме је зависила од Запада, тако да је Москва пружала само вербалну подршку Београду. Међутим, 1999. се Русија оштро успротивила бомбардовању Србије и пружила јој хуманитарну и дипломатску помоћ. Доласком Владимира Путина на власт Русија је наставила курс спољнополитичке подршке Србији (захваљујући којој Косово бар формално остаје њен део) и у међународним организацијама доследно штити њене интересе.

Интервју за Космопол

Уредници сајта Космопол, након донаторске вечери у нашој организацији, обратили су нам се са понудом интервјуа. Наравно самим тим нам је указана велика част и поштовање. Прихватили смо позив и одговорили на неколико постављених питања. Истичемо велику захвалност сајту Космопол на пруженом медијском простору! Интервју можете прочитати на њиховом сајту кликом на линк:

НАША СТРАТЕГИЈА-ВРЕДНОСТ-ВИЗИЈА

НАША СТРАТЕГИЈА
Наш рад усмеравамо ка агитацији размиљања, кроз мотиве на нашим артиклима. Трудимо се да поред доброг кроја, квалитетних материјала, дизајна и услуге будемо савршена карика између подстицања текстилне индустрије и крајњих купаца, са којима заједно тежимо обликовању будућности. Све компоненте у нашој производњи су 100% домаћег порекла. Афирмацијом нашег бренда стекли смо поверење и подршку са којом уложени напори нису без сврхе!
НАШЕ ВРЕДНОСТИ
Наша мисија је очување србских вредности, здравог начина живота као и промоција СвеСрбства кроз производе, рад и акције. Као домаћи бренд трудимо се да кроз различите активности створимо суштинску предност, тиме што се наше постојање и рад неће заснивати на жељи за финансијском добити. Доказ томе јесу појединци, организације, купци и сви други који препознају искреност, дају легитимитет и охрабрују даљи напредак бренда. Промовисање спорта код младих, помагање, донације, неговање традиције, Светосавља, патриотских осећања су само неке од наших активности са циљем враћања правих вредности за које се залажемо.

НАША ВИЗИЈА
Покушавамо направити однос између цене производа, квалитета и трошкова како би наши артикли били приступачнији. Организованом дистрибуцијом на теритотији Србије али и на окупираним деловима србских земаља као и Републике Српске постижемо све обухватну присутност на тржишту и приступачност. Полако се пробијамо и градимо репутацију националног бренда иза којег не стоје лобији, служба нити било шта слично, већ искључиво патриотски нагон и снага произишли из слоге и храбрости. Наша визија је да заузмемо чврсто место, створимо препознатљив лого који ће људима бити асоцијација за квалитет и исправну причу.

СРБСКА МАЈКА

Да о њој напишем ово неколико редака, побудио ме је и узбудио један напис упућен мени од наше велике и уважене Србкиње, госпође др Милице Богдановић, председнице секције Главног одбора Црвеног крста у Београду. У њему сам наишао на оправдану жалбу да се у данашњем добу, када је сва људска себичност избила на површину, када су најнижи инстинкти завладали не само у маси већ и код појединаца чак и на одговорним местима, потпуно заборавило шта то значи мајка, србска мајка. Не само да јој се не поклања довољно дужне и потребне пажње, већ јој се не указује ни најнужнија помоћ, коју би она са правом могла да очекује од сваког нашег човека.
Најсветлије и најсветије име, најдраже, до божанства уздигнуто кроз векове у србској историји, било је и остаће увек име србске мајке. Оно мора да остане тако и данас и у будућности ради среће и опстанка србскога рода и србскога народа.
Наша историја, наша народна песма и прича пуне су неисказаног поштовања и милоште према том слатком имену србске мајке. Ко од нас Срба не зна за наше светитељке, за наше великомученице: мајку Јевросиму, мајку Југовића, мајку Лазара Кујунџића. Као спартанске мајке тако су и србске одгајивале нараштаје јунака и кроз њих уздигле србску нацију у историји у ред оних пред којима и противници имају поштовања. Све те поворке витезова, и оне из древне прошлости о којима нам само народна песма пева и историја прича и оне друге из не тако далеких дана када се стварала Србија, дале су нам, одгајиле и очеличиле србске мајке.
У доба Краљевића Марка, у доба ускока и хајдука, исто као и у доба Карађорђа и Милоша није била то школа, нити је било то друштво, већ србска мајка која је своме детету улила у душу огањ родољубља и начинила од њега херојског борца и витеза. Није му она дала само јунаштво, већ и високу етику: осећање за правду и правичност, за поштење, за пожртвовање, за самилост, за ватрену љубав према својој земљи и према своме народу. Зато се њега, тога слатком имена сећа сваки Србин са дивљењем и дужном поштом на свакоме кораку, па то тако мора и да остане.
Мајка је стуб породице, темељ друштва, продужетак наше расе, опстанак србског рода.
У тешким часовима Србин се сећа увек ње и само ње. Уздахне и каже: јаој мајко моја! Ово нарочито када је у рату, у смртној опасности или каквој другој невољи. Србска мајка заслужује то поштовање и то сећање. Зато, капу доле сви ми Срби пред њом, пред њеним светлим ликом.
Треба да буде какав чудовишни изузетак, какав одрођени саможивац, какво окорело, изопачено срце, па да се нађе у нашем друштву неко који не би имао ни призрења ни поштовања према мајци, тој великој мученици која са малим средствима а великим тешкоћама подиже Србчиће, даје друштву честите чланове, а Отаџбини јунаке познате широм целога света.
Мајка је оличење светиње, продужење нашег живота.
И данашња србска жена заслужује пуно наше поштовање и уважење. Она је мајка, родољуб, узорна хришћанка, неуморна радница, усталац, пуна снаге и борбености, окретности и иницијативе. Она духовно држи и помаже Србина. Она подиже нов свет, нове Србчиће, младу Србадију. Она се равноправно са човеком упушта у тешку борбу садашњице да часно и поштено заслужи насушни хлеб за себе и своју породицу. Остављена често сама себи, без мушке помоћи, она је старешина породице и њен хранилац, стуб дома и верни чувар који бдије да се домаће огњиште не угаси, да се кућа не растури.
Као год што су историјске наше жене и мајке створиле велики и недостижни мит огромне моралне величине и снаге србскога народа, тако и данашња србска жена, узорна као мајка, радница и мученица, уздиже се својим најлепшим особинама које су се на муци тек у пуном обиму испољиле, и ни у чему не заостаје од највеличанственијих фигура жена и мајки из витешке наше прошлости, опеване у песми и ношене у души народној. Баш зато србска жена мора бити од Србина поштована, јер је као девојка и као кћи скромна, као жена верни пратилац свога друга, његова достојна замена и потпора, а као мајка узвишена: светитељка и великомученица.
У свакој тој нашој усамљеној, самохраној жени, била она са села или из града, лежи она јуначка снага и одлучност какву је показала кнегиња Љубица на Љубићу, какву су испољавале србске жене и мајке у најтежим временима наше минуле прошлости. Зато нека буде слава и хвала и свака част и признање узорној србској жени и великој србској мајци.
Признајем да ме је јако изненадила жалба наше врле Србкиње, уважене јавне раднице, госпође др Богдановић, да се сме и може наћи ма ко од наших људи који не би свугде и на сваком месту указао достојну пажњу нашој жени, а нарочито мајци. Зар да нема уважења и обзира према свакој мајци, најслађем имену Србиновом, имену оне Србкиње која крвљу и патњом својом проноси и овековечава расу србску, расу пуну чојства и јунаштва?
Зато данас позивам све Србе да свугде и на сваком месту, у свакој прилици одликују својом дужном пажњом србску жену, а нарочито мајку, да јој учине све олакшице, да јој даду сву помоћ било на путу: у железници или броду, било у трамвају или јавном месту, а нарочито у свима државним установама у које дође својим потребама, потребама своје деце или одсутног мужа. У сваком нашем поступку морамо јој дати да осети колико је поштујемо и шта за нас значи србска мајка.
Особиту пажњу и заштиту свију нас заслужује она када је трудна, јер под својим србским грудима носи новог члана наше нације, носи Србче које треба да достојно попуни у будућности наше тако проређене редове. Исто тако ако је мати са нејаком децом помозите јој, олакшајте јој у свему њену тешку борбу не само за свој го живот већ и за оне невине црвиће око ње.
Срби, покажимо и себи и свакоме да смо велики и као људи и као хришћани и као народ. Укажимо дужну пажњу србској жени, србској мајци, јер је то питање наше, србске части и нашег будућег опстанка и величине.
Генерал Милан Ђ. Недић

Донаторско вече

Захваљујемо се свима који су се одазвали нашем позиву и дошли на донаторско вече намењено обнови изгореле цркве у Њујорку. Вече је протекло у добром дружењу, размени искустава, идеја и наравно уз квалитететан мелос који је у појединим тренуцима атмосферу доводио до усијања и излива свесрбских емоција. Наравно,вече је било хуманитарног карактера, прикупљена су скромна средства која ће бити уплаћена на рачун намењен обнови цркве Светога Саве.
Истичемо посебну захвалност представницима НСФ.
13.05.2016

Војска Републике Српске

Године 1992. након повлачења ЈНА из БиХ, главни циљ војске Срба у Босни и Херцеговини је био преузимање контроле над територијама са већинским српским становништвом и областима које су проглашене Републиком Српском.
У прољеће 1992. године избили су нереди у Сарајеву, који су касније прерасли у ратно стање. ВРС и добровољачке јединице, које су се налазили на периферији града Сарајева, као и у самом урбаном дијелу града, држали су под опсадом главни град Босне и Херцеговине до Дејтонског споразума. Опсада Сарајева је оставила негативан утисак о Србима у БиХ и њиховој војсци. У западној Босни, Срби преузимају контролу над Приједором, Босанском Крупом, Санским Мостом и Кључем. У Посавини за непријатеља имају како муслиманске јединице, тако и новоформиране јединице Хрвата у БиХ, као и јединице регуларне хрватске војске. Здружене хрватско-муслиманске снаге успеваја да у пролеће 1992. године прекину такозвани "Коридор живота" - уски појас територије на подручју Брчког, који је повезивао Српску Крајину и западне дијелове РС са својим источном дијеловима и Савезном Републиком Југославијом. Као резултат, ВРС је започела операцију под називом "Коридор 92" у којој је уништила велики део хрватских снага, док је "Коридор" након операције остао под српском контролом све вријеме рата. Још једна велика побједа за Србе је операција "Врбас-92", током које је ВРС успјела да ослободи Јајце и околину, као и двије важне хидроелектране на Врбасу. У источној Босни и Подрињу ВРС је велики проблем имала са муслиманима из Бијељине, Зворника, Вишеграда, Фоче и других градова. Међутим, Срби нису могли да стекну упориште у Сребреници, која је функционисала као муслиманска енклава. У источној Херцеговини у љето 1992. босански Хрвати и Хрватска војска спровели су велику офанзиву, као резултат претходне у којој су српске снаге дошле до Мостара. У децембру 1992. године, због појачане активности у муслиманским енклавама у Подрињу, ВРС формира Дрински корпус.
Почетком 1993. године, ВРС одбацује покушаје Муслимана и Хрвата да пресјеку "Коридор". Истовремено се разбуктава рата између Муслимана и босанских Хрвата. У мају и јулу, Срби покрећу неколико операција на проширењу Коридора. У зиму 1993. Срби одбијају нападе Муслимана из Сребренице, који у току својих рација уништавају неколико српских села. Након одбијања напада сребреничких муслимана, ВРС, уз подршку Војске Југославије, слама сваки отпор подрињских Муслимана . У овој ситуацији УН је интервенисао, и прогласио Сребреницу за сигурносну зону. Такође, у прољеће Срби покрећу офанзиву у околини Вишеграда, стављајући под контролу велике и значајне територије. У јулу 1993. године, ВРС је покренула операцију "Лукавац-93", што је резултирало ослобађањем Трнова и неколико других насеља, а Сарајево је стављено у потпуно окружење. У западној Босни, Србима се прикључује Фикрет Абдић, утицајни муслимански политичар, који се побунио против власти у Сарајеву. Његова војска, ослањајући се на подршку Војске Српске Крајине и Восјке Републике Српске, водила је борбе против корпуса АРБиХ до краја рата.
Језгро Војске Републике Српске су у овим биткама чинили обични људи, које је ратни вихор отргао од мирног живота. Тако је амерички публициста, Арнолд Шерман, 1993. године забележио:

»Мушкарци су подијелили вријеме између обичног живота и војних задатака. Ако је потребно, они се одмах појављују са оружјем, где је постојала опасност. Они знају ко може ићи кући и ко ће остати на борбеним положајима када почетна опасност спласне. У цивилном животу су обичне комшије и пријатељи у рату - ратни другови. Ово је војска грађана који не требају ињекције патриотизма. Они се буквално боре за своје домове, њихову имовину, њихове породице, као и за своје животе.«

Опрема бораца ВРС

Јесени 1993. године, Главни штаб ВРС је започео низ нападних операција под називом "Дрина-93", које су обухватале подручја Озрена и Тузла, као и Бихаћа. Српска офанзива почела је у новембру 1993. године, а завршила крајем фебруара 1994. године, са скромним резултатима. Истовремено, под притиском УН и НАТО, ВРС је изнијела тешко наоружање из Сарајева. Крајем марта, Срби покрећу велику офанзиву против муслиманске војске у енклави Горажде. Мада је операција завршена војним успехом, снаге НАТО отпочињу ваздушне нападе на положаје ВРС. Под притиском НАТО савеза Срби су били приморани да зауставе операцију. 1994. година је за војску босанских Срба била година одбрамбених битака широм фронта. У јесен 1994. године услиједио је пад Купреса и опширни српски противнапад у бихаћком џепу. У пролеће 1994. године, под притиском Америке, Хрвати и Муслимани потписују примирје и оснивају заједничке снаге за борбу против Срба. Истовремено, након одбијања Венс-Овеновог плана за БиХ 1994, СР Југославија је ускратила помоћ Републици Српској у замјену за ублажавање санкција ОУН-а.
Године 1995. велике војне операције у Босни и Херцеговини почеле су у прољеће. Упркос сталним нападима муслиманских снага, Срби су успешно осујетили покушаје заузимања Влашића, Мајевице и подручју Калиновика. У љето 1995. године ВРС слама велики покушај муслиманских снага да деблокирају Сарајево, наносећи тешке губитке 1. корпусу муслиманске војске. У јулу, Срби су ослободили Сребреницу и Жепа. Према Хашком трибуналу, након овога је услиједио масакр муслиманских заробљеника. Ова операција и догађаји који су услиједили изазвала је огромну штету угледу ВРС. Такође у јулу, Срби покрећу велику офанзиву на Бихаћ. Међутим, босански Хрвати и редовна војска Хрватске, заузврат, извршили су напад на Гламоч и Босанско Грахово. Након што су ова два града пала, ВРС је била приморана да обустави напад на Бихаћ. Изолована и нападана са свих страна и из ваздуха, ВРС је средином 1995. доведена у веома тешку позицију што је у крајњем условило пристанак српских преговарача на тешке, и неопходне, уступке при склапању Дејтонског споразума крајем те године. Од августа до октобра 1995. године Срби су били у дефанзиви дуж цијеле линије фронта. Као резултат заједничке муслиманско-хрватске офанзиве и масивних ваздушних напада НАТО-а авиона, Република Српска губи велике територије у западној Босни, и на Озрену. Крајем октобра, завршене су и последње битке рата у Босни и Херцеговини.